Odlazak velikana domaćeg glumišta Petra Kralja na večni počinak, ostavio je neizbrisivu bol u srcima svih onih s kojima je bio blizak, a među njima je i glumčeva koleginica i dugogodišnja prijateljica Svetlana-Ceca Bojković (63) koja ga je poslednji put videla pet dana pred njegovu smrt.
- Upoznala sam ga pre četrdeset jednu godinu kada smo snimali prvu beogradsku seriju Čedomir Ilić u kojoj smo ujedno prvi put bili partneri. Miša Janketić i ja bili smo par, a Pera je igrao momka Jovu koji je zaljubljen u moju junakinju Višnju. Za njega sam čula još dok je bio student jer je veoma mlad postao zvezda. Svi smo znali ko je Petar Kralj. Kada sam završila akademiju, išla sam u Dubrovnik da pogledam njegovog Hamleta, a još na prvoj godini gledala sam predstave Živeo život Tola Manojlović i Čarapa od sto petlji, gde je takođe bio sjajan igrajući sa Dragicom Novaković i Dušanom Golumbovskim – navodi glumica evocirajući uspomene na druženje sa Petrom.
- Bio je komunikativan, prijemčiv i otvoren pa smo se odmah sprijateljili. Ipak, od prve zajedničke uloge prošlo je šest, sedam godina i 1978. ponovo smo se sreli u Ateljeu 212 gde smo igrali u komadu Noć tribada. Od tada smo u kontinuitetu imali dosta zajedničkih predstava. Neke smo izvodili i po sto, dvesta puta. Poslednja naša predstava Matica premijerno je prikazana 12. marta ove godine. Gluma i partnerstvo na sceni doveli su nas do prijateljstva jer smo od početka legli jedno drugom, kako na pozornici, tako i na snimanjima. Njegov krug najintimnijih prijatelja bio je vrlo uzak i smatram da sam privilegovana jer sam imala čast da uđem u taj krug – kaže Svetlana i otkriva da je Petar neko vreme čak i stanovao u njenom domu.
- Bio je prijatelj i sa mojim prvim suprugom Milošem Žutićem, koji mu je bio kolega sa klase, a kasnije i sa mojim drugim mužem Mucijem Draškićem. Kasnije, kada sam nakon Mucijeve smrti ostala sama, često smo letovali zajedno. Petar bi putovao sa suprugom Sonjom i ćerkom Milicom, a i ja s njima. Sa četiri zajednička letovanja nosim divne uspomene. Tokom devedesetih godina neko vreme stanovao je kod Mucija i mene. Jednog dana kupio je sve novine na trafici, stavio ih u ranac i odložio ga u sobu rekavši: Jednog dana, kroz deset godina, otvoriću ovaj ranac da vidim šta su sve pisali i da uporedim šta se u međuvremenu promenilo. Ranac je kasnije odneo sa sobom u svoj stan i mislim da on i dalje stoji u njegovom podrumu. Jednom prilikom pitala sam ga da li je otvorio ranac, a on mi je odgovorio: Ne, sačekaću, sačekaću... Možda ću i ja nešto pisati. A umeo je lepo da piše, pa je Ljuba Simović na komemoraciji lepo rekao: Da je imao vremena da se pisanju posveti koliko i glumi, Pera bi bio i dobar pisac – kaže glumica otkrivajući i deo karaktera svog prijatelja.
- Petar je privatno bio isti kao i na sceni, a i svoje studente je učio da budu svoji, da ne govore tuđim glasom i da se ne pretvaraju da budu ono što nisu. Na sceni je sebe davao bez ostatka. Nas najbliže, svoju ćerku, ženu, mene, voleo je na poseban način. Takođe, obožavao je i da nas iznervira. Dešavalo se da mu nešto ispričam, a da se on pravi lud sa svojim zakasnelim reakcijama. U početku mu, kao nije jasno, onda ja krenem da se palim i kažem mu: Kako ti, bre, nije jasno, na šta bi se Sonja nadovezala rečima: Vidiš, bre, da te zavitlava. Na takve moje reakcije radovao se kao dete. Bio je izuzetno osećajan, ali je izbegavao patetiku. Istovremeno nežan, ali i vrlo jak i muževan, imao je nečeg viteškog u sebi i sa životom se nosio muški, što je osobina koja polako iščezava. Kao veoma osetljivo i talentovano biće, privatno nije baš mogao tako lako da bude zadovoljan svime što mu se dešavalo, dok u karijeri niko nikada ništa nije mogao da mu zameri. Nervirala ga je nepravda, ratovi koji su nas zadesili, pad morala, promene u pozorištu gde su se takođe, nažalost, izgubili kriterijumi. Sve to mnogo ga je bolelo i često je umeo da kaže: Pa dobro, ja u stvari nisam više iz ovog vremena. I nije, jer su selekcije u svakom segmentu društva, pa i u umetničkoj i pozorišnoj sferi, postajale sve gore i gore – ističe slavna umetnica koja je u avgustu 2006. kumovala svom dugogodišnjem prijatelju na venčanju sa nekadašnjom balerinom i koreografom Narodnog pozorišta Sonjom Divac.
- Dok je trajala njegova bolest, često sam ga obilazila, a kada nisam stizala da ga vidim, pričala sam sa Sonjom telefonom. Nas dve se poznajemo od 1978. godine, a osamdesetih smo se družile u Narodnom pozorištu. Pera i ona su se takođe poznavali, ali tada ljubavi nije bilo ni na pomolu. Bio je veran čovek, a o njemu dosta govori i to što nije ni pomišljao na druge žene dok je u braku. Tek kada se razveo od bivše supruge, zaljubio se u Sonju – svedoči umetnica oživljavajući lik pokojnog kolege.
- Imam utisak da je smrt sačekao širom otvorenih očiju. Postoje ljudi koji se bune i neće da prihvate bolest, a on se veličanstveno i dostojanstveno ponašao do poslednjeg dana. Trebalo je podneti i izdržati situacije kada mu je iz dana u dan bilo sve gore. Pokazao je nadljudsku snagu, a njegovo ponašanje podsetilo me je na razmišljanje Margaret Jursenar u knjizi koja se baš zove Širom otvorenih očiju. To je zbir intervjua koje je s njom radio jedan novinar o njenim prethodnim književnim delima, a u jednom od njih Hadrijanovi memoari, ona baš govori o Hadrijanu i počinje sa njegovom bolešću. Na pitanje tog novinara: Kako biste voleli da umrete, rekla je: Volela bih da je gledam i čekam širom otvorenih očiju. Uverena sam da je Pera, kao veoma radoznao čovek prema životu, a pretpostavljam i prema smrti, u dubini svoga bića želeo da tako ode na večni počinak. Videla sam ga pet dana pred smrt jer sam potom otišla na kraći put gde me je zatekla tužna vest. Kada sam od njega odlazila, u njegovim ogromnim divnim plavim očima video se neki čudesan mir. Šta je njemu prolazilo kroz glavu, to možemo samo da pretpostavimo – kaže Svetlana, ponosna na boemski deo života proveden u društvu svog prijatelja.
- Nikada me nije zvao Ceco i to mi se dopadalo. Inače me bliski ljudi ne zovu nadimkom, već pravim imenom. Ponekad bi me Petar častio pozdravom: Ćao majstorice, što mi je veoma prijalo. Nije bio boem u pravom smislu te reči. To pričaju ljudi koji ne znaju šta je boemija, a ja to znam zato što sam se družila sa boemima, a i i sama sam to bila u jednom periodu svog života, onoliko koliko jedna žena može da bude boem. To nije samo onaj ko voli da popije, prvenstveno to su ljudi koji imaju ležerniji pogled na svet, mnogo ležerniji od onog kakav je Petar imao. Jer, on je isuviše mnogo radio da bi imao vremena za takav način života. Kada živite boemski, mnogo toga može da vam prođe kroz prste i ne mora da se uradi do kraja, a Pera za to nije imao vremena. Bio je veoma odgovoran, mnogo je radio, ali ništa polovično. Nije imao vremena da sedi po kafanama i da se zeza sa društvom. Pio je usput i mislim da mu je piće bilo neka vrsta dopinga da toliko mnogo radi. Jer niko nije toliko radio kao on, osim što mu je po obimu posla možda blizu samo Predrag Ejdus – zaključuje slavna umetnica.
Nikola Rumenić
