Iza uspeha profesionalnog bodibildera Lepomira Bakića (25) stoje konstantna odricanja, zbog kojih najviše trpi njegova porodica, supruga Božana (22) i sin David (2). Iako je nedavno na šampionatu Arnold Classic 2011, koji se prvi put ove godine održao u Madridu, osvojio srebrno odličje u svojoj kategoriji, Lepomir i dalje prolazi kroz velike finansijske poteškoće zbog kojih opet, indirektno, ispaštaju njegovi voljeni.
- Drago mi je što sam veoma rano osnovao porodicu koju smatram svojom najvećom medaljom. Inače, porodice profesionalnih sportista teško opstaju i svestan sam rizika i izazova koji su pred nama. Iskreno, devedeset odsto svog vremena posvetio sam sportu, zbog čega ispaštaju moja supruga i sin. Sada, s ove distance, mislim da sam malo poranio i da mi je porodica kočnica u poslu kojim se bavim. Moju Božanu upoznao sam 2008. godine u Raškoj, kada sam zbog nerazumevanja Policijske akademije koju sam pohađao morao da pauziram u bodibildingu. Ona tada nije bila svesna mojih sportskih obaveza, pa zato danas nema razumevanja za mene. Ne može da shvati na koja sam sve odricanja spreman. Razumem njene zamerke, ali i ona mora da shvati kako je bodibilding smisao mog života, nešto što me čini srećnim i ispunjenim – govori bodibilder, svestan rizika koji njegova opsesija nosi sa sobom.
- Način života koji vodim nije zdrav. Jednolična ishrana zasnovana na proteinima i suplementima ishrani, prvenstveno je loša za moje bubrege, a samim tim i ceo organizam. Drugo, finansijski moment je veoma bitan, jer ovaj posao za sada ne donosi novac, već iznova iziskuje nova ulaganja i trenutno dugujem 2.000 evra. Zaposlen sam kao instruktor u Upravi za obezbeđenje Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, gde imam skromnu platu od koje je skoro nemoguće sve isfinansirati – ne krije Lepomir dok objašnjava kada se u njemu rodila strast prema bodibildingu.
- Od malih nogu voleo sam da vidim lepo izvajano muško telo i divio sam se muškarcima koji su se svojim izgledom odvajali od ostalih. Mnogi sportisti svojom građom ne odudaraju od prosečnih ljudi, dok se bodibilderi uvek raspoznaju. Iako sam oduvek i u školi bio najmanji i najsitniji u razredu, u meni se probudila želja da se bavim ovim sportom. Prvi trofej osvojio sam 2005. godine na šampionatu Srbije i Crne Gore u Aranđelovcu, ali nikada nisam imao podršku najbližih. Moja porodica je poreklom iz Peći, odakle smo pobegli 1999. godine zbog najezde Šiptara i dolaska mirovne misije Kfora. Moj otac nikada nije verovao u mene. Trenirao je boks i smatrao da je to jedini plemeniti sport. Govorio mi je da sam smešan i kako nikada neću uspeti da se dokažem u sportu kojim sam naumio da se bavim. Ali, uprkos svim poteškoćama i finansijskim odricanjima, odlučio sam da istrajem – ističe Lepomir kojem novu snagu daje svaki sledeći uspeh.
- Pre nego što sam otišao u Madrid, prvog oktobra na šampionatu Srbije uspešno sam odbranio titulu u kategoriji do 90 kilograma. Takmičenje u Španiji, koje je održano 8. oktobra, predstavlja festival sportova. U mojoj kategoriji klasik bodibilding do 180 centimetara zauzeo sam drugo mesto. Razočaran sam plasmanom jer znam da sam bio najbolji, što su potvrdili i članovi drugih reprezentacija. Ipak, ovo je moje prvo pojavljivanje na ovom kupu i uspeh koji sam postigao, najveći je koji je Srbija do sada ostvarila u ovom sportu – zaključuje Lepomir.
Danilo Mašojević
