Dok se najveće muzičke zvezde sa prostora bivše Jugoslavije pripremaju za koncert posvećen legendarnoj grupi Indeksi, Da sam ja netko, koji će biti održan 16. oktobra u Sava centru, sin pokojnog pevača Davorina, Dario, govori o svojim uspomenama i dečačkim danima.
- Mogu slobodno reći da je Davorin bio divan otac, boljeg nisam mogao poželeti. Iako je često putovao i bio van kuće, svo slobodno vreme provodio je sa mnom, u igri, šetnji i razgovoru. Bio je veoma galantan i sećam se kada su se pojavile plej stejšn igrice, molio sam da mi je kupi. Posle povrataka sa turneje u Americi, kupio mi je ne jednu, već deset igrica. Mojoj radosti nije bilo kraja, pogotovo što sam bio jedino dete u Sarajevu koje je tog trenutka imalo plej stejšn – kaže Dario.
Ovaj dvadesetogodišnji momak je student druge godine Ekonomskog fakuleta u Sarajevu. Muzika mu nikada nije bila zanimljiva i nije nastavio očevim stopama.
- Kao i verovatno svako dete, i ja sam kao učenik osnovne škole bio član školskog hora. Međutim, to me nije mnogo radovalo. Kada sam počeo da mutiram, našao sam dobar razlog da napustim hor i muziku i posvetim se nekim drugim stvarima koje su me zanimale – govori mladi Popović, i ističe da je vrlo ponosan što se već nekoliko godina održavaju koncerati u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu posvećeni grupi kojoj je njegov otac dao najveći pečat. Planira da, ukoliko mu obaveze na fakultetu dozvole, dođe na ovogodišnji koncert u
Beogradu. Kao najomiljenije pesme Indeksa izvdaja Baladu i Jutro će promeniti sve, a to su samo dve od tridesetak, koliko će ih biti izvedeno na koncertu.
- Indexi su grupa koja će se uvek slušati. Njihove pesme su evergrin i to je nešto što se slušalo i slušaće i sledeće generacije iako Indexi više ne postoje od dana kada je tata umro. Ovih godina me često zovu Davorinovi prijatelji iz različitih gradova i pitaju kako sam, da li mi nešto treba. Uvek se raznežim, jer tada još jednom potvrđujem koliko je moj oac bio velik i dobar čovek. Kada je umro, bio sam mali da shvatim da ga više nema i da sa njim više neću deliti srećne i tužne momente. Utehu pronalazim upravo u ljudima koji o njemu pričaju lepo, koji i danas cene njegov rad i ne dozvoljavaju da nestane uspomena na njega - zaključuje Dario.
