Zajedničko odrastanje, ali i odluka da za životni poziv izaberu vaterpolo, učinili su braću Gojka (28) i Duška Pijetlovića (26) samo jačim jer u svakoj situaciji mogu da se oslone jedan na drugog. Svaki trijumf slavili su zajedno, a u teškim trenucima jedan drugom uvek su bili najveća podrška. Sada su sa vaterpolo reprezentativcima na Svetskom prvenstvu u Šangaju osvojili srebrno odličje.
- Mi smo poreklom iz Bosne, ali smo rođeni u Novom Sadu, gde smo i odrasli. Pošto je tata Jovan imao veliku želju da naučimo dobro da plivamo, prvo smo krenuli na plivanje, a onda nas je, po uzoru na starijeg komšiju, upisao i na vaterpolo. Pošto sam prvo ja počeo da se bavim tim sportom, naravno da sam kao stariji brat uticao na Duška da mi se pridruži u bazenu - započinje priču Gojko koji igra na poziciji golmana, dok se njegov dve godine mlađi brat nadovezuje.
- Gojko je počeo da trenira sa devet, a ja sa osam godina i odmah smo iskreno zavoleli taj sport. Roditelji nas nikada nisu forsirali da se bavimo vaterpolom, a tata Jovan je uvek govorio: Prvo škola, pa vaterpolo, mada su meni lopta i bazen stalno bili na prvom mestu. Bili smo normalni dečaci posvećeni sportu i drugarstvu, a glavno vaspitanje smo poneli iz kuće i njega se i danas držimo. Jedino mi je bilo krivo što je od mene bio jači i viši za deset centimetara, ali je zato bežao glavom bez obzira kad poludim. (Smeh) Ja sam kao dete bio mnogo manje pričljiv, a sada su se uloge promenile. Zajedno sa našim drugom Nikolom Rađenom, sa kojim sam bio još u zabavištu pošto smo ista generacija, prešli smo iz Novog Sada u Beograd u klub Partizan. Živeli smo zajedno u iznajmljenom stanu, a ja sam tada imao sedamnaest godina i bio u najluđem životnom dobu. Brat mi je pomogao tako što me je smirio i spustio na zemlju. Ali u našim životima nije bilo nekih prevelikih ekscesa koji ne priliče životu profesionalnog sportiste - tvrdi markantni Duško kome je isto kao i njegovom bratu drago što nisu imali ozbiljnije utakmice jedna protiv drugog.
- Ne znam kako bi bilo kada bismo igrali jedan protiv drugog u Ligi šampiona i to bi nam sigurno mnogo teško palo. Veoma smo bliski jer su nas roditelji vaspitali da sve radimo zajedno i da se uvek nađemo jedan drugome. Ponosan sam što su nam usadili tu crtu zajedništva, a siguran sam da ću i sam tako vaspitati svoju decu - ističe Gojko koji već nekoliko godina uživa u mirnom porodičnom životu.
- Srećno sam oženjen i imam sina Jovana od godinu i po dana. Zaista sam zadovoljan i ispunjen u braku sa suprugom Ivom. Ali, ne utičem na Duška kao mlađeg brata po tom pitanju, jer je to ipak njegova stvar. Svaki čovek u životu oseti kada je pravi trenutak da zasnuje porodicu, baš kao što se i meni desilo - smatra vaterpolista koji je ponosan na svog popularnijeg brata koji igra na poziciji centra.
- Obožavam da igram za reprezentaciju, to je prelep osećaj i zaista velika čast. Ali nikada nisam želeo da budem popularan, već mi je sport bio primaran kao zanimanje kojim se bavim i od koga treba da obezbedim egzistenciju svojoj budućoj porodici. Gojko i ja živimo u Beogradu na pet minuta jedan od drugog i to smo namerno tako uredili. Kad bude bilo vreme da se ženim, siguran sam da ću to i uraditi. Za sad imam lepu zanimaciju sa bratovljevim sinom i uživam da se igram sa njim. Imati dete je stvarno nešto prelepo, tako da se nadam da ću se i ja ostvariti u toj ulozi - zaključuje Duško koji će svoju uspešnu karijeru nastaviti u Italiji jer je nedavno potpisao ugovor sa čuvenim klubom Pro Reko iz Đenove.
Jelena Kulović
