LJUBIŠA SAMARDŽIĆ — BORAC, HEROJ I UMETNIK: Slavni glumac morao da je pređe trnovit put do večne slave, a OVAKO je izgledala njegova borba

Na današnji dan 1936. godine, rođen je jedan od najvećih umetnika jugoslovenskog i srpskog filma.

Rođen je 19. novembra 1936. u Skoplju u rudarskoj porodici koja je radila u rudniku uglja Jelašnica kod Niške Banje. Njegov otac Dragan je rano preminuo, kad je Ljubiša imao samo devet godina.

 

 

Tokom srednjoškolskih dana, budući veliki glumac je pomagao majci radeći različite poslove. Na raspustu je radio kod ujaka koji je imao radnju za popravku pisaćih mašina, bio je portir u hotelu Srbija, radio u majčinoj poslastičarnici, gde je bio glavni radnik – donosio je led i pravio sladoled... Međutim, sve to, bilo je nedovoljno, isticao je Ljubiša. Druženje sa prijateljima, pikanje lopte na Grčkoj livadi, kupanje na Ženevi, kako je zvao plažu na Nišavi, proredilo se. Ljubiša je svako jutro sakupljao prazne vreće kako bi otišao u Albatnicu, kilometar i po udaljenu od Građanske bolnice u Nišu, po table leda. Led bi se topio u tramvaju, usled velike temperature i stvarale bi se lokve prljavštine. Putnici bi protestovali, šoferi stajali te bi ga uglavnom isterivali. U nekim slučajevima bi uspeo da se sakrije kako bi švercovao led, ali bi se ponekad dogodilo da ga uhvati kontrola, s kojom je morao da vodi žustre rasprave, pa katkad Ljubiša bi morao i da nekoga izudara. Nije voleo da se tuče iako ga je pratio taj glas.

 

Još jedan u nizu njegovih nezgodnih poslova bio je rad na obezbeđenju igranki. Kako je trenirao boks, u bokserskoj školi Brace Lozanovića, u poluteškoj kategoriji bio je poznat po jakom udarcu. Dobijao je nezahvalnu ulogu obezbeđenja, ulogu čistača, čiji je posao bio da zavodi red i mir, da deli pravdu svađalicama. Ponekad je morao i fizički da interveniše, pričao je Samardžić.

 

— Posle takvih incidenata uvek mi je bilo teško, bilo mi je krivo što sam bio u takvoj situaciji, da tako nešto i uradim, ali morao sam jer je to bio moj izvor prihoda da se zaradi pokoji dinar — govorio je on. Takvo stanje Ljubiša je analizirao i shvatao kao bunt, kao njegovo impulsivno reagovanje koje je bilo posledica situacije u kojoj su se nalazili on i njegova porodica. To nije bio bunt protiv ljudi, nego protiv sistema u kojem je sticajem nesrećnih okolnosti bio osuđen da živi.

 

Nastavak na sledećoj strani.

 

Posle završene gimnazije, upisao je pravo. Ipak, nedugo potom shvatio je da to nije njegov poziv, pa okreće novi list i upisuje Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu u klasi Bojana Stupice. Stupica odmah primećuje njegov talent, te na njegovo insistiranje Samardžić dobija stipendiju Ateljea 212. Kao student, Ljubiša Samardžić glumio je u nekoliko pozorišnih predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, međutim niko nije ni slutio da će to biti sve u njegovom pozorišnom životu, životu na daskama. Dobio je ponudu da glumi u filmu Prekobrojna na početku karijere, a sa stipendijom Ateljea 212 pozorište mu je bilo na raspolaganju. Međutim, Bojan Stupica je insistirao da Ljubiša mora da se odluči šta će raditi, jer nije mogao da radi paralelno na filmu i u teatru.

 

 

Pobedio je film — bio je to rizik, ali i velika avantura. Svoju prvu ulogu u filmu Samardžić dobija u 25. godini. Igrao je u filmu Igre na Skelama (1961) reditelja Srećka Vejganda. Pažnju kritike privukao je sledećom ulogom šarmantnog trapavka, nespretnjaka u filmu Prekobrojna (1962) Branka Bauera. Nakon samo tri filma dobio je glavnu ulogu u filmu Peščani grad (1963), a tada je dobio i nadimak Smoki, koji ga je pratio tokom čitave karijere. Za svaku ulogu pripremao se ozbiljno, kao da mu je prva u životu, pričali su njegove kolege. U filmu (1966) Orlovi rano lete rediteljke Soje Jovanović, glumi čuveni lik Nikole Bursaća. Iste te godine glumio je i u filmovima Štićenik Valdana Sjepejčića, San Puriše Đorđević, dok 1967. igra u filmu Nož reditelja Žike Mitrovića i Jutru Periše Đorđevića . U partizanskim filmovima stiče slavu, a posebno se istakao u filmovima Veljka Bulajića Bitka na Neretvi i Kozara.

 

Kada je započeto snimanje Bitke na Neretvi 1968, bio je to najveći evropski film u produkcijskom smislu. Snimanju partizanskog filmskog spektakla prisustvovalo je više od 3.000 statista – pripadnika JNA, a snimljen je u produkciji hrvatskih, makedonskih, bosanskohercegovačkih, slovenskih, italijanskih, nemačkih i srpskih producenata.

 

Međutim, uz film Bitka na Neretvi, Ljubiša Samardžić će ostati u sećanju domaćoj i svetskoj sceni po ulozi ilegalca Zisa u filmu reditelja Hajrudina Šibe Krvavca Valter brani Sarajevo iz 1973. godine. U istoimenom filmu, nastala je kultna scena sa trojicom mladih muškaraca (Bata Živojinović, Ljubiša Samardžić i Slobodan Dimitrijević) koji stoje na brdu iznad Sarajeva. Živojinović kreće nizbrdo. Samardžić mu kaže: Pilote, duguješ mi nešto, dao si mi reč. Bata odgovara: I održao sam je. Samardžić ne odustaje: Ne zezaj me, hoću još danas da vidim Valtera.

Samardžić je u više od sedamdeset filmova različitih žanrova, tokom gotovo trideset godina, glumio je glavne i veće sporedne uloge. Jedne od najznačajnijih kultnih uloga na malim TV ekranima ostvario je u TV serijama kao što su: Kuda idu divlje svinje, Policajac s Petlovog brda i Vruć vetar.