Žarku Lauševiću zbog poslovnih obaveza beogradska adresa sada je u užem centru grada, a većina njegovih najbližih komšija to ne zna, zato što on živi povučeno i vrlo skromno.
Zbog lične tragedije koja se dogodila u leto 1993. godine u Podgorici nakon koje je osuđen na 13 godina zatvora zbog prekoračenja nužne odbrane u kojoj je ubio dva mladića, a jednog ranio, Žarko je sa porodicom utočište pronašao u Americi. Međutim, dve i po decenije kasnije, novi angažmani su ga vratili u Srbiju, gde je do nesreće njegova karijera išla uzlaznom putanjom.
- Jao, ljudi moji, je l‘ moguće da glumac kojeg sam ludo volela još kao klinka živi u zgradi u kojoj radim. Bila sam zaljubljena u njega. Kako ga nikada nisam srela. To sebi ne mogu da oprostim. Dođem u salon i zabijem se do mrklog mraka unutra i samo radim. Moram sada češće da izlazim bar do obližnje prodavnice, pa možda i budem imala sreće da ga sretnem - kaže plavokosa mlada žena.
- Da znate da mi se jedne večeri učinilo da je on prošao brzim hodom pored mene u jednoj od ovih poprečnih ulica. Pa to je divno što je tu i što ponovo radi to što voli i u čemu je najbolji, najlepši i najomiljeniji. Sad ću još više da boravim napolju u nadi da ću ga sresti i popričati s njim. Sudbina mu je priredila taj užasni događaj. Odslužio je šta je trebalo i vratio se konačno glumi. Daće bog da ga zdravlje služi - rekla je gospođa Radmila.
Nastavak na sledećoj strani...
- Znate li vi koju je on golgotu u samo jednom ljudskom životu prošao?! Žarko je ovde kod rodbine stacioniran jer mu je tako lakše i bolje. Decenijama se znamo i kad svrati u radnju kod mene naš razgovor je prijateljski kao i uvek što je bio. Videli ste kakav je u novim ulogama, u “Smrdljivoj bajci” u seriji “Koreni” i tako dalje. Maestralan kao i uvek, a ovako van scene on živi povučeno i skroz mirno. Nastoji da bude neprimećen, kao da je senka nekadašnjeg Žarka. Dešavalo se da mu se ljudi, dok on stoji sa mnom, obraćaju sa postavljenim pitanjem, ali uvek sa najboljom namerom i sa uvažavanjem. Žarko se tada ponaša kao da mu je neugodno, kao da nije zaslužio poštovanje i vrlo kratko odgovara na svako pitanje sa reč ili dve. Uvek se ljubazno zahvali, a najteže mu pada kada ga pitaju da se fotografišu s njim. To uglavnom izbegne nekako - otkriva ovaj Beograđanin.
NE PROPUSTITE
