Za Ljiljanu Petrović, menadžerku preminulog pevača Tošeta Proeskog, 16. oktobar 2007. godine uvek će biti sinonim za bol.
- Bilo je potrebno mnogo hrabrosti da promenim život iz korena. Uvek je teško da se odreknete nečega u čemu ste bili dobri i krenete u nešto novo od nule. Pogotovo kada ste u stanju u kom sam bila ja, naravno da je teško. Priroda mi je u tom trenutku bila lek za dušu, tako da ja njoj dugujem mnogo - ističe Ljiljana, koja već deset godina uzgaja lavandu i od toga živi.
- Posle estrade ovaj posao mi je bio jedini lek. Posle sveg tog ludila. Sve što mi se tada dogodilo nisam umela da prebolim. Ja više jednostavno nisam mogla da se bavim poslom kojim sam se bavila. Meni je Toše isuviše značio, mnogo više nego muzika i moj posao. Posle svega, nisam bila sposobna za tako nešto.
Kada je nakon Tošetove smrti rekla da stavlja tačku na karijeru menadžera, mnogi su pomislili da tuga govori iz nje i da će promeniti mišljenje. Ljiljana priznaje da su joj za ovih deset godina nebrojeno puta stizale ponude da se vrati starom poslu, ali da je ih je bez imalo razmišljanja odbijala. S odlaskom Proeskog ona je taj svoj život ostavila iza sebe.
Toše je izgubio život u 26. godini, a njegovu smrt oplakivao je ceo Balkan. Iza sebe ostavio je ucveljene roditelje, sestru, devojku i sestriće. U rodnom Kruševu i danas postoji memorijalni muzej sa Tošetovim stvarima, od kimona za džudo do brojanica i ikona koje je nosio sa sobom.
Njegovi roditelji Dominika i Nikola nijednom nisu došli u ove odaje, baš kao ni Ljiljana Petrović u njihovu kuću. Svi tuguju odvojeno i ne žele da se sreću jer prisustvo seća na zajedničku bol.
- Nemam nikakav kontakt sa njegovom porodicom, ja sam prosto zatvorila tu priču. Odrekla sam se svega, samo njega nosim sa sobom uvek, i to mi je dovoljno. Ljudi moraju da shvate da sam ja bila deo Tošetovog života, celu sebe sam davala u to, i zato smo bili i tako uspešni. Sa njegovim odlaskom otišao je i deo mene.
