Autor i voditelj emisije Balkanskom ulicom koja se godinama emituje na RTS-u, Vesna Dedić, rođena je 25. decembra 1967. godine u Osijeku, gradu u kom je njen otac radio kao vojno lice. Upravo je zbog njegovog zanimanja često bila u prilici da se sa porodicom seli, pa je u osnovnu školu krenula u Trebinju, a potom je bila veoma tužna kada je nje otac nekoliko godina kasnije dobio prekomandu za tadašnji Titograd.
- Tu sam prvi put bila u situaciji da proverim svoje sposobnosti za adaptaciju na novu sredinu, jezik, školski program, nova prijateljstva... I bila sam dobra. Bavila sam se recitovanjem, pisanjem, išla na savezna takmičenja iz istorije i mnogo putovala kao talentovano dete. Najbolja škola u Podgorici bila je gimnazija Slobodan Škerović za koju me vežu najsnažnije uspomene i veoma sam ponosna što mnoga prijateljstva iz tog doba i danas održavam. Bili smo izuzetno uspešna generacija, a i danas se često sastajemo po beogradskim kafanama, kao i tokom leta u mestu Pržno – s osmehom se seća Vesna čiji tri godine mlađi brat Đorđe živi u Podgorici.
- Vaspitana sam i više nego patrijarhalno, znalo se šta je sramota, a šta se mora. Od roditelja sam često mogla da čujem: Nemoj da do nas slučajno dođe loš glas. Puštali su me da ponekad popustim u gimnaziji da bih stigla da obavim obaveze u pozorištu Dodest i na Radio Titogradu gde sam radila od trinaeste godine. Nisu mi branili ni da izlazim, ali znalo se da se kući vraćam do jedanaest uveče. Kasnije su mi i kao studentu ograničavali vreme izlaska, a mama i danas negoduje kada dođem kod nje u posetu, a ja izađem i potom se vratim kući posle ponoći. Sećam se kako je bilo nepojmljivo da mi u kuću dođe neki dečko, a svog bivšeg muža upoznala sam sa ocem nakon pet godina zabavljanja i tek pošto sam bila sigurna da će Srđan biti otac mog deteta. Tresla sam se od treme strepeći kako će taj susret proći – priča Vesna koja je u svojim roditeljima našla velike autoritete.
- Tata je bio vojno lice, vrlo uspešan i predan svom poslu. Otišao je kao mlad da studira Vojnu akademiju u Ljubljani, a mene i danas fascinira činjenica da se jedan klinac iz crnogorskog sela Brskut snašao u austrougarski civilizovanoj Ljubljani. Mama se udala za njega kada joj je bilo osamnaest godina i ceo život posvetila je vaspitavanju mog brata i mene. S obzirom na to kako smo prošli u životu, očito da je uspešno obavila zadatak. Danas podjednako brine o četvoro dece mog brata, a jednako je uspešna i kao baka – priča Vesna i ističe da je kao devojčica obožavala školu.
- Pamtim kako sam se doterala za prvi dan. Moja učiteljica se zvala Mica Ćuzulan, slovila je za najbolju u Trebinju i stavila me je da sedim pored najlepšeg dečaka Borisa Bulajića, čijeg se imena i posle trideset godina sećam. Imala sam kratku lokica frizuru i bila sam uvek najbolji đak, ne zbog toga što sam to želela, već zato što su moji roditelji to podrazumevali. Nikada nisam bila ambiciozna, ali roditelji su me terali da budem takva, a posle me borba za egzistenciju naterala da mnogo radim i postanem uspešna. Zato često ponovim kako se moj san da postanem domaćica još nije ostvario. Dok sam na raznim takmičenjima uvek bila prva, a onda kao srednjoškolka popularna kao radijski voditelj i novinar, istovremeno sam sa najgorim đacima odlazila kod direktora na raport jer sam u trinaestoj godini pušila na ekskurziji, bežala sa časova i odbijala da učim marksizam. Nikada nisam nosila torbu i udžbenike, odlazila sam na časove sa malim notesom i olovčicom, izmišljala da imam napad bubrega kada nisam bila spremna za odgovaranje i odbijala sam da čitam partizansku literaturu – navodi voditeljka koja je od svih predmeta najviše volela književnost, ali priznaje da nikada nije naučila da računa niti je upamtila ijednu formulu iz fizike. Ipak, s osmehom se seća polaska u Beograd na studije.
- Pošto mi je mama spakovala kofer i ceduljicu s adresom neke zgrade na Novom Beogradu gde je trebalo da živim sa drugaricom, ispratili su me na voz i rekli: Pamet u glavu. Podrazumevalo da ću ako sam pametna otići na studije u Beograd, završiti fakultet u roku i odmah naći posao. Tako je i bilo. Moja najveća trauma bila je kako da uvučem jorgan u jorganski čaršav, da zapamtim gde koji tramvaj vozi i naučim da se šminkam kao Beograđanke. Oko posteljine nekako sam se snašla, od tramvaja sam zapamtila samo kuda vozi dvojka, ali nikada nisam naučila da ceo dan budem doterana i našminkana. Ipak, već prvog dana kada sam došla u Beograd, otišla sam u redakciju Ritma srca kod Voje Nedeljkovića koga sam znala sa ranijih radijskih jugoslovenskih susreta. Tu sam radila kratko, potom sam bila kod Dače Kocjana na Radiju 202, a onda sam, kada je osnovana NTV Studio B, postala jedan od prvih voditelja i novinara. Dušan Varda, tada mladi reditelj, predložio mi je da radim emisiju po uzoru na pesmu Bitlsa There is the Places I Remmeber. Emisiji smo dali naziv Mislim često na ovo mesto, a u njoj su poznati Beograđani pričali o delovima grada koji su im obeležili život. Sećam se da mi je pokojni Aca Popović u prvoj emisiji pričao o klupi u parku kod JDP-a gde je prvi put poljubio devojku. U mom romanu Zauvek u srcu jedna scena dešava se baš na toj klupi – priča Vesna koja se nakon diplomiranja i kratkog novinarskog staža odvažila da nađe ozbiljan posao.
- Kada sam diplomirala, roditelji su mi telefonom rekli da se ili zaposlim ili vratim kući, a ja sam u panici narednog jutra otišla na portirnicu Televizije Beograd i tadašnjem uredniku Beogradskog programa dala reference. Godinu dana sam volontirala dežurajući svakog jutra na telefonu za informacije iz komunalnog sektora. Imala sam sreću da su jednog dana u Beograd došli oficiri UNPROFOR-a, a Mira Adanja Polak me je zbog znanja engleskog poslala da snimim reportažu. Uradila sam je tako da sam odmah postala stalni reporter i vrlo brzo urednik i voditelj Jutarnjeg programa.
U toj emisiji je na početku uz legendarnog Baneta Vukašinovića stekla veliku popularnost.
- Njegov najdragoceniji savet koji mi je dao glasio je: Dušo, sad si mlada, lepa, šarmantna i obrazovana. Ako ne pokažeš to svoje obrazovanje gledaocima, ako te ne upamte po talentu i znanju, vrlo brzo će tvoje mesto zauzeti neka mlađa, lepša i šarmantnija. Zato i danas deset puta više vremena provodim pripremajući se za intervju nego pred ogledalom u šminkernici – kaže voditeljka.
Kao Jarac sa podznaku u Raku, Vesna se, kako kaže, od vrtića svaki put istinski zaljubljivala. Svog sada već bivšeg supruga doktora Srđana Milojevića upoznala je slučajno 1995. godine.
- Upoznali smo se na diplomskoj žurki moje najbolje drugarice. Ona je studirala medicinu i na žurku je pozvala svoje kolege sa grupe. Čim je ušao taj o kojem se pričalo da je najbolji frajer, ja sam ga pogledala, a on me je upitao za ples. I zaplesali smo uz pesmu Prljavog kazališta Moj bijeli labude. Bio je duhovit, zgodan i pokušavao je na hiljadu načina da dođe do mog broja telefona. Tog leta jurio me je po Crnogorskom primorju, potom mi je cele jeseni kuvao kafu u isto vreme, a negde krajem oktobra pristala sam da me poljubi. Od prvog dana počeli smo zajedno da živimo i šest godina kasnije rodila se naša ćerka Lenka – iskrena je Vesna koja je tokom trudnoće bila omiljena osoba na utakmicama fudbalskog kluba Partizan.
- Na trudničko bolovanje otišla sam čim sam videla dve crvene linije na apotekarskom testu za utvrđivanje trudnoće, ali zato sam tokom blagoslovenog stanja svakodnevno ispijala campari po beogradskim kafićima zbog problema sa gorušicom i svake nedelje išla na utakmice Partizana. Navijači su me s osmehom dočekivali kada bi sa kilogramom semenki sedala u ložu Duško Radović koju je za poznate navijače osmislio pokojni Slobodan Novaković. Partizan je nešto što je deo porodične tradicije i ja tu svoju strast, duboko sam ubeđena, nosim otmeno – priča Vesna koja nikada neće zaboraviti prvi susret sa svojom naslednicom.
- Bio je četvrtak, 11. januar 2001, pet minuta pre ponoći, kada mi je doktor Ljubić pokazao devojčicu kojoj je već bilo određeno ime Lenka. Pola sata kasnije okupanu i lepu doneli su mi je u apartman. Gotovo neverovatno, onog trenutka kada sam je stavila na rame, na televiziji je počela dokumentarna emisija o Lenki Dunđerski. Osećaj divljenja koji sam imala gledajući je tada kako spava u mom naručju ostao je do danas isti. Nisam se divila samo njoj, već i sebi jer sam rodila nešto tako savršeno – seća se novinarka.
Svaki razvod je stresan, pa je i Vesna tokom ovog perioda prošla kroz teške trenutke kada je shvatila da je to kraj njihove ljubavi.
- Teški trenuci bili su mi oni uoči razvoda jer sam imala hiljadu moralnih dilema. Kada sam ih rešila i odlučila se na raskid, period posle toga nosi breme odgovornosti, ali nije težak. Ta uvrežena slika o napaćenim samohranim majkama rezultat je patrijarhalne licemerne kulture. U mom okruženju je veći broj napaćenih udatih žena, a ne znam nijednu napaćenu razvedenu ženu. Brak treba čuvati i odlagati razvod do krajnjih emotivnih granica i nedoumica, ali kao što kaže junakinja mog romana Zauvek u srcu, ako je brak loš, onda iz njega treba iskočiti kao iz brzog voza makar polomili obe ruke i makar vam svi koferi ostali u vozu – opisuje Vesna koja je nakon porođaja iznenadila svoju publiku prešavši na TV Politika.
- To je sigurno bio najteži period u mom životu. Nisam bila spremna da nastavim da vodim Jutarnji program jer je Lenkin otac kao lekar imao noćna dežurstva, a nismo imali baka-servis, kao ni novca da plaćamo tadašnjih tri stotine maraka za bejbisiterku. Ponudila sam tadašnjem rukovodstvu kuće koncept emisije Balkanskom ulicom i oni su bili nezainteresovani za nju. Dala sam otkaz, a već sutradan je sada pokojni Zoran Predić, tadašnji prvi čovek TV Politika, okrenuo moj broj i počela sam da radim kao urednik kulturne redakcije i autor emisije Balkanskom ulicom. Bila sam tužna što me se RTS odrekao tako lako i niko me nije pitao zašto dajem otkaz, ali i srećna kada me je godinu dana kasnije Aleksandar Tijanić pozvao da se vratim s obrazloženjem da je Javnom servisu potrebna portretska emisija poput moje.
Iako sve svoje srećne trenutke vezuje za ćerkicu Lenku, Vesna ističe da je u većini slučajeva sama gradila svoju sreću.
- Nikada nisam čekala da me neko drugi usreći, a i kada bi se to desilo, ocenjivala sam tu sreću kao rezultat svoje uložene energije, a ne nešto što je palo s neba. Meni je ipak asocijacija na sreću sve što je vezano za Lenku, njen polazak u vrtić, školu, prve nagrade sa violinom i za klavirom, svaki razgovor u kojem shvatim da je sve zrelija, trenutak kada mi je pre nekoliko dana poslala na Facebooku snimak kada je pevala kao petogodišnjakinja u horu Čarolija i napisala na zidu: Mama, znam da je ovo tvoj omiljeni snimak i znam da si bila ponosna kada si me kao petogodišnjakinju gledala kako sam samouverena sa kikicama. Mogu ja to tako i danas, ali to više nikada neće biti isto... Osetila sam sreću i tugu u isto vreme – iskrena je Vesna koja je preživljavala i tragične trenutke.
- Uvek sam beskrajno tužna kada vidim da me neko gleda u oči i laže. Mogu i da zaplačem kad sam povređena. Ipak, najtužnija sam bila ne kada mi je umro otac, jer je smrt gotov čin nakon kojeg sam bila ljuta na ceo svet što je tata otišao, već tokom nekoliko meseci koliko je ležao na VMA. Ti razgovori opraštanja jesu tuga koja nikada ne iščezava, naročito kad pomislim na njegov pogled željan života i sebe koja sam se sve vreme smejala trudeći se da mu pružim iluziju kako je kraj daleko – setno se seća Vesna koja se nedavno po treći put dokazala kao pisac. Njen treći roman Zauvek u srcu za veoma kratko vreme doživeo je veliki tiraž, a nesebičnu podršku poznata voditeljka daje i mladim novinarima koje obučava u radionici za medije Oficina koju je osnovala sa koleginicom Sanjom Marinković u želji da pomogne budućim kolegama.
Ksenija Konić
