Marinko Madžgalj: Daću ti, Bože, sedam dana za samo jedan, pa onda me k sebi uzmi

Juče se na­vr­ši­lo dve go­di­ne ot­ka­ko nas je pre­ra­no na­pu­stio ta­len­to­va­ni mla­di glu­mac, a nje­go­vo okru­že­nje još je ne­mo nad či­nje­ni­com da vi­še ni­je sa na­ma.

 

Ma­ri­n­ko Ma­džga­lj glu­mom je pro­fe­sio­nal­no po­čeo da se ba­vi po­če­t­kom 2000, ubr­zo na­kon di­plo­mi­ra­nja na Fa­ku­l­te­tu dra­m­skih ume­t­nos­ti u Beo­gra­du, u kla­si pro­fe­so­r­ke Go­r­da­ne Ma­rić. Da je reč o mla­dom, ta­len­to­va­nom i pe­r­spe­k­ti­v­nom ume­t­ni­ku, svi­ma je bi­lo ja­sno od sa­mog po­če­t­ka, a to su po­tvr­đi­va­le i bro­j­ne ulo­ge u fi­l­mo­vi­ma, se­ri­ja­ma i po­zo­ri­štu ko­je su mu po­ve­re­ne.

 

Bio je na­da­ren i za mu­zi­ku. Sa pri­ja­te­ljem Og­nje­nom Ami­dži­ćem 2005. go­di­ne osno­vao je gru­pu „Fla­mi­n­go­si“ ko­ja je za­hva­lju­ći ve­se­lim pe­sma­ma, ori­gi­nal­nos­ti i za­ni­mlji­vim sce­n­skim pe­r­fo­r­man­si­ma za kra­t­ko vre­me po­bra­la si­m­pa­ti­je pu­bli­ke ši­rom re­gio­na. U jav­nos­ti je bio pre­po­zna­tljiv kao odli­čan ko­mi­čar, du­ho­vit čo­vek, ša­r­man­tan i ta­len­to­van za sve.

 

Glu­ma kao izazov

Ma­ri­n­ko Ma­d­žga­lj ro­đen je 1978. go­di­ne u Beo­gra­du, ali de­ti­nj­stvo je pro­veo u Ko­to­ru. Svo­je pr­ve ve­će ulo­ge odi­grao je u se­ri­ja­ma „Cr­ni Gru­ja“, „Ra­nji­ni orao“ i „Greh nje­ne ma­j­ke“, ko­je su mu do­ne­le ši­ru po­pu­lar­nost. Kao stal­ni član Ate­ljea 212 igrao je u pred­sta­va­ma „Se­dam i po“, „Zbo­gom SF­RJ“, „Sve­ti Geo­r­gi­je ubi­va ažda­hu“, „Av­gu­st u okru­gu Ose­j­dž“ i „Ka­zi­mir i Ka­ro­li­na“. Ostva­rio je i za­pa­že­ne ro­le u dru­gim beo­gra­d­skim po­zo­ri­šti­ma: Ju­go­slo­ve­n­skom dra­m­skom, Ma­dle­ni­ja­nu­mu, Bi­te­fu, Na­rod­nom po­zo­ri­štu, Da­do­vu.

 

Glu­ma je niz iza­zo­va. Či­ni mi se da ni­kad ne mo­žeš da odi­graš sve ulo­ge i ka­žeš - to je to, op­tr­čao sam krug. Glu­mac se uvek tru­di da bu­de nov i da po­me­ri li­č­nu gra­ni­cu. Da se istra­ži da­lje i du­blje. Do­bro odi­gra­na ro­la mo­že vas pre­po­ru­či­ti i za ne­ke na­red­ne, što se me­ni i do­go­di­lo," go­vo­rio je Ma­džga­lj.

De­ti­nj­stvo u Kotoru

 

Re­t­ke su bi­le pri­li­ke ka­da je Ma­ri­n­ko pri­čao o svom pri­vat­nom ži­vo­tu. Ipak, pe­riod de­ti­nj­stva za nje­ga je, kao i za ve­ći­nu lju­di, bio na­j­lep­ši i o nje­mu je ra­do go­vo­rio, pri­se­ća­ju­ći se odra­sta­nja i vre­me­na ko­je je pro­vo­dio na pri­mo­r­ju.

 

Kad se se­tim de­ti­nj­stva, pr­vo mi pa­da­ju na pa­met še­t­nje duž ko­to­r­ske ri­ve i odla­sci na pla­ni­nu Ko­za­ru sa ba­kom Lju­bi­com, po ko­joj mo­ja mla­đa se­stra no­si ime. Kao sa­svim ma­li bio sam omi­ljen u fa­mi­li­ji, jer sam bio pr­vo unu­če, i to mu­ško. Svi su me ma­zi­li i pa­zi­li. U Osnov­noj ško­li „Dri­n­ka Pa­vlo­vić“ za­lju­bio sam se u jed­nu Iva­nu, bi­la je to mo­ja pr­va pla­to­n­ska lju­bav. I ona je me­ne si­m­pa­ti­sa­la jer sam bio po­pu­la­ran kao onaj što je slo­mio ru­ku. Stal­no sam se ta­k­mi­čio u re­ci­to­va­nju, uče­stvo­vao u ško­l­skim pred­sta­va­ma i bio glav­ni u izvo­đe­nju ske­če­va. A on­da sam u pe­tom ra­zre­du u ne­kom sa­sta­vu na­pi­sao ka­ko bih vo­leo da bu­dem glu­mac i znao sam da ću uspe­ti," ot­krio je jed­nom pri­li­kom po­pu­lar­ni ume­t­nik.

Pr­va ve­li­ka ljubav
 

Svo­ju pra­vu lju­bav, ali ne pla­to­n­sku i de­č­ju, upo­znao je 2007. go­di­ne ka­da se za­lju­bio u ko­le­gi­ni­cu Du­bra­v­ku Mi­ja­to­vić. Upr­kos svim ra­zli­ka­ma ko­je su pos­to­ja­le iz­me­đu njih od sa­mog star­ta, obo­je su se mno­go vo­le­li i uži­va­li u sva­kom tre­nu­t­ku ko­ji su pro­vo­di­li za­jed­no. Ni­su se ra­zdva­ja­li, a na­kon go­di­nu i po da­na ve­ze, Ma­ri­n­ko je u ta­j­nos­ti za­pro­sio Du­bra­v­ku, ali se ni­ka­da ni­su ve­n­ča­li. Sre­ća glu­ma­č­kog pa­ra po­tra­ja­la je se­dam go­di­na, na­kon če­ga su se spo­ra­zu­m­no ra­sta­li i na­sta­vi­li da za­jed­ni­č­ki vo­de bri­gu o će­r­ki Sa­ri. O ra­zlo­zi­ma zbog ko­jih je do­šlo do kra­ha nji­ho­ve va­n­bra­č­ne za­jed­ni­ce, ni­ka­da ni­su hte­li jav­no da go­vo­re, ali je glu­mac o bi­v­šoj su­pru­zi uvek pri­čao u su­pe­r­la­ti­vu.

Iz svog isku­stva mo­gu da ka­žem da to ni­je ni­šta stra­šno. Ako su lju­di no­r­mal­ni  i do­vo­lj­no osve­šće­ni, ra­skid ne mo­ra da bu­de trau­ma­ti­č­no isku­stvo. U mom slu­ča­ju, to je bi­la jed­na vr­sta do­go­vo­ra i na ta­ko ne­što gle­dam kao na je­dan u ni­zu ra­zli­či­tih se­g­me­na­ta u ži­vo­tu," ka­zao je glu­mac ka­da su ga pi­ta­li za ra­zlaz sa su­pru­gom.

Ži­vot sa La­nom u Podgorici
 

Pe­riod od 2014. go­di­ne, ka­da se zva­ni­č­no ra­stao od Du­bra­v­ke, Ma­ri­n­ko je uglav­nom pro­vo­dio u Cr­noj Go­ri, pra­v­da­ju­ći to po­slov­nim an­ga­žma­ni­ma ko­je je imao u toj ze­mlji. Me­đu­tim, br­zo se pro­ču­lo da glu­ma ni­je je­di­ni ra­zlog zbog ko­jeg se pre­se­lio u Po­d­go­ri­cu, već i to što je ta­da već du­ži pe­riod bio u ve­zi sa ta­mo­šnjom no­vi­na­r­kom La­nom Se­ku­lić. Jav­nost je ubr­zo bi­la za­su­ta bro­j­nim in­fo­r­ma­ci­ja­ma o toj lju­ba­vi, po­put onih da njih dvo­je pla­ni­ra­ju za­jed­ni­č­ki ži­vot, ve­n­ča­nje, pri­no­vu, pre­se­lje­nje u Beo­grad...

 

Na­ža­lost, ni­šta od to­ga ni­je sti­glo da se ostva­ri. Po­sle vi­še­me­se­č­nih ko­n­stan­t­nih i ja­kih bo­lo­va u le­đi­ma, Ma­džga­lju je u le­to 2015. u Cr­noj Go­ri di­ja­g­nos­ti­ko­van ka­r­ci­nom pan­krea­sa, a par da­na po­tom po­dv­g­nut je ope­ra­ci­ji na kli­ni­ci Be­ža­ni­j­ska ko­sa. Le­ka­ri u Beo­gra­du ni­su bi­li op­ti­mi­sti­č­ni po pi­ta­nju nje­go­vog zdra­v­stve­nog sta­nja, a re­zu­l­ta­ti su po­ka­zi­va­li da je bo­le­st u poo­d­ma­kloj fa­zi i da su ma­le šan­se za izle­če­nje. Ma­ri­n­ko je i po­red svih lo­ših pro­g­no­za hra­bro odlu­čio da se bo­ri. Po­sle ope­ra­ci­je po­dvr­gao se he­mio­te­ra­pi­ja­ma, u pau­za­ma je sni­mao se­ri­ju „Do­jč ka­fe“ za Jav­ni se­r­vis Cr­ne Go­re, sve vre­me izbe­ga­va­ju­ći po­ja­vlji­va­nje u do­ma­ćim me­di­ji­ma. Ogla­sio se sa­mo jed­nom i to pu­tem dru­štve­nih mre­ža.

 

Hva­la vam na sva­koj na­pi­sa­noj re­či i že­lja­ma za br­zo ozdra­vlje­nje. Po­tru­di­ću se da što pre zai­gram na sce­ni, da sta­nem pred fi­l­m­sku i TV ka­me­ru i po­no­vo bu­dem sa svi­ma va­ma. A i da za­pe­vam! Vo­li vas sve vaš Ma­ki," na­pi­sao je Ma­ri­n­ko na svo­joj Fej­s­buk stra­ni­ci.

Odla­zak u večnost
 

Ne­g­de pred kraj 2015. go­di­ne iz glu­m­če­vog okru­že­nja sti­gle su in­fo­r­ma­ci­je da je ka­r­ci­nom po­čeo da se po­vla­či, ka­ko se Ma­ri­n­ko ose­ća do­bro, da je veo­ma po­zi­ti­van, pun ži­vo­ta i na­da­nja da će se izbo­ri­ti i po­be­di­ti opa­ku bo­le­st. To su bi­le po­sled­nje le­pe ve­sti o slav­nom Ma­dža­ga­lju ko­je su u jav­nos­ti iza­zva­le odu­še­vlje­nje i na­du da je na pu­tu ka ozdra­vlje­nju.

 

U po­pod­ne­v­nim sa­ti­ma 26. mar­ta 2016. Ma­ri­n­ko je pre­mi­nio u 37. go­di­ni. Po­sled­nje da­ne pro­veo je na kli­ni­ci Be­ža­ni­j­ska ko­sa, okru­žen na­j­bli­žim čla­no­vi­ma po­ro­di­ce - će­r­kom Sa­rom, de­vo­j­kom La­nom, ocem Ve­li­za­rom, ma­j­kom Mi­r­ja­nom i se­strom Lju­bi­com. Ni­je sti­gao da do­se­g­ne ze­nit sla­ve, da zai­gra na­j­ve­će ulo­ge ko­je su ga če­ka­le i da do kra­ja po­ka­že svoj ra­sko­šni ta­le­nat. Ali je ipak za kra­t­ko vre­me uspeo da ura­di mno­go i po to­me će­mo ga pa­m­ti­ti si­gu­r­no još du­go.

Da­ću ti, Bo­že, se­dam da­na za sa­mo jedan
Pa on­da me k se­bi uzmi
Još ma­lo da je gle­dam i da je ni­kom ne dam
Daj, Bo­že, uči­ni mi to
Zga­zi ili opros­ti, ka­zni ili pomozi
Ubij il’ ne­ka me lju­bi, sa­da ko nikada
(po­sled­nji sti­ho­vi ko­je je Ma­ri­n­ko na­pi­sao tri me­se­ca pre smr­ti).