Ljiljana Kapor otkriva nepoznate detalje iz života svog supruga: Čudesni put Moma Kapora i Zuka Džumhura - anegdota o prijateljstvu i uspehu koja topi i najtvrđa srca

Na današnji dan pre osam godina napustio nas je jedan od naših najcenjenijih književnika, slikara i novinara, Momo Kapor, a u knjizi Čuvarkuće - Udovice pisaca našle su se „iz prve ruke” ispričane priče njegove životne saputnice, Ljiljane Kapor.

Autor knjige Aleksandar Đuričić, dugogodišnji je novinar, urednik i publicista. U knjizi Čuvarkuće - Udovice pisaca, Đuričić je obradio nepoznate delove biografija, zanimljive, dramatične, dirljive, poetične i javnosti malo poznate detalje iz života poznatih pisaca, i to kroz razgovore s njihovim udovicama.

 

Evo kako je kroz zanimljivu anegdotu supruga Moma Kapora opisala

prijateljstvo i saradnju njenog supruga sa čuvenim Zukom Džumhurom:

Čovek koji je na njega najviše uticao je Zuko Džumhur. Roman “Zelena čoja Montenegra” i danas se traži u knjižarama. Ima 200 strana i plod je zajedničkog rada sa Zukom Džumhurom, koji su počeli da pišu još 1967. godine. Bili su bez para, a hteli su da budu bogati pa su napisali scenario za film. Zuko je imao fantastičnu priču, kakva se juri celog života, a kako nije voleo nikakve novotarije sprečio je Kapora, vatrenog sineastu, koji nije izlazio iz “Kinoteke”, da scenario piše stručno, onako kako to rade filmski profesionalci. Govorio mu je da ljudi izmišljaju i da će izmišljati razna tehnička čudesa, ali da će uvek biti najvažnija priča. I umesto da rade scenario, krenuli su da pišu priču, “pa onaj ko hoće da pravi film, neka ga pravi kako zna i ume”. Na osnovu njihovog usmenog kazivanja u tu priču zaljubio se tadašnji umetnički direktor “Avala filma” Radoš Novaković, inače i cenjeni režiser. Poželeo je da je ekranizuje. Sa njim su se sastajali kod “Trandafilovića”, gde je Radoš imao svoj sto. Terao ih je da pišu, a ne samo da pričaju. U to vreme su dosta pili, i bili su lenji, pa kad dođu u “Trandafilović” slažu kako su napisali novu sekvencu, ali da su zaboravili da ponesu tekst. I onda na licu mesta izmišljaju. Na kraju su ipak završili scenario koji je Radoš otkupio. Istog časa su zaboravili na projekat i otišli u Počitelj i na reku Trebižat da troše za ono vreme velike novce. I trošili su ih čitavo leto. Sa njima je bio i Skender Kulenović koji je pecao pastrmke na toj uzbudljivoj reci blizu Čapljine. Radoš Novaković je otišao u Ameriku, pokušavajući da zainteresuje “Paramaunt”. Ostavio im je tekst, vratio se i umro. Tako je jedan primerak završio u Holivudu, drugi u Novakovićevoj zaostavštini, po kojoj nisu mogli da čeprkaju, a njih dvojca su svoj primerak negde zagubili. Napisana priča je nestala.

Posle četvrt veka od pisanja tog scenarija, raznih životnih peripetija i seljenja, Kapor je u nekom sanduku sa poludovršenim tekstovima pronašao “Zelenu čoju Montenegra”. Ali, rukopis je bio bez prvih pet strana, koje su bile ključne. To bez Zuka, koga više nije bilo, niko ne bi mogao da odgonetne. Zahvaljujući Bori Draškoviću, koji se setio da je Zuko čitao Martina Đurđevića, austrugarskog diplomatu, svedoka bitke na Vučijem dolu, Kapor je pronašao njegovu knjigu “Memoari sa Balkana” i napisao taj uvod. Imao je osećaj kao da mu je Zuko šaputao šta da piše.

Njih dvojica nisu samo pisali zajedno već su i živeli roman.
Moma je imao potrebu da bežeći od gužve i sveta pronađe neko tiho, nepoznato mesto i da tu uživa sa prijateljima. I sve bi bilo u redu da nije pisac, nije mogao da izdrži da ne napiše tekst o tom mestu. Samim tim i ta kafana bi postala poznata, narod bi dolazio i cela akcija bi propala. Zuko Džumhur ga je stalno zbog toga grdio. Jednog jutra na Savi Moma pročita u novinama kako je reka puna bacila infektivne žutice. Sve oko njega je bilo pusto, nigde ljudi. Samo dolazi Zuko i bez reči skače pravo u vodu, Moma urla:”Jesi li normalan, jesi li čitao u Politici da je Sava zarazna?”
“Jesam, platio sam slovoslagaču bocu vinjaka da to objavi. Hoću da se okupam kao čovek!”