Kada je 30. novembra 2009. godine srce jednog od najčitanijih srpskih pisaca, osamdesetogodišnjeg Milorada Pavića, prestalo da kuca, sećanja na ovog književnog genija osam meseci posle tog kobnog dana i dalje traju i neće prestati jer se njegovi romani nalaze na listama bestselera, kako u našoj zemlji, tako i državama čitave Evrope. Osim Pavićevih dela koja su pravi testament svim pokoljenjima, njegov vedar duh i dalje se oseća na dorćolskim ulicama, a piščeva udovica, pedesetogodišnja književnica Jasmina Mihajlović, svakog dana ustaje i leže s mišlju da je on i dalje, na neki neverovatan i neobjašnjiv način, prisutan u njenom životu.
- Trenuci kada se Milorad razboleo i otišao u bolnicu, a onda i umro, sigurno su bili najteži u mom životu. Mislila sam da mi se ceo svet srušio kada je preminuo. Dva meseca nisam imala volju da izađem iz kuće. Nedostajao mi je, sve me je podsećalo na njega, nikako nisam mogla da se naviknem da ga više neću videti, čuti i da više nećemo imati one naše trenutke kada smo jedno drugom čitali ljubavnu poeziju – kaže udovica našeg proslavljenog pisca.
Osim što je izgubila čoveka svog života, njegova smrt donela je i jedno veliko, novo razočarenje u Jasminin život. Iako je za života mnogima pomagao, posle njegovog odlaska, većina prijatelja i ljudi za koje je on uvek bio tu, jednostavno ga je zaboravila.
- Dok je bio živ, zvali su ga da im na sve načine pomogne, a kada je nestao sa životne scene, većina ga je zaboravila. Posle Miloradove smrti, shvatila sam da je čovek sam na svetu i nikog nema da vam pomogne. On je bio veliki umetnik, ali i veliki čovek. Mnoge koje je za života zadužio, nikada se nisu javili. Ljudi za koje sam mislila da su nam prijatelji, skinuli su svoje maske i pokazali prava lica, a ona nisu bila prijateljska. Niko od njih nije me pozvao da me pita kako sam ili da li mi nešto treba. Međutim, oni od kojih se to nisam nadala, pokazali su se kao dobre osobe i učinili su da mi tokom ovih sumornih dana zasija pravo sunce – kaže Jasmina.
Iako je bila mlađa od njega trideset godina, brak dvoje umetnika bio je jedan od najskladnijih u srpskoj javnosti. Uvek su svuda išli zajedno, a voleli su se snažno, bezrezervno i iskreno, kao što se deca vole. Baš iz tih razloga, književnici je veoma teško da popuni prazninu koja je nastala njegovom smrću.
- Posle Milorada, ostale su mi njegove knjige i svako veče ih čitam ispočetka. Tek sada prepoznajem sebe u nekim delovima njegovih romana i imam utisak kao da ga vidim kako sedi preko puta mene i čita pesme koje mi je pisao – sa setom u glasu ističe ova umetnica i naglašava:
- Svakog dana učim da se nosim s bolom koji je ostao posle njegove smrti i već se nekako sama snalazim. Bio je stariji od mene tri decenije i stalno me je upozoravao da se uvek borim. Život ide dalje – kaže Pavićeva udovica uz prisećanje kako joj je Milorad pred kraj života, već teško bolestan i skrhan zbog samoubistva ćerke Jelene, govorio da, ako on umre, njen život ne sme da stane.
Aleksandra Dimitrijević
