Voditelj i urednik Nacionalnog dnevnika na televiziji Pink nedavno je iskusio nesvakidašnju avanturu po jugoistočnoj Srbiji gde je posetio najzlatonosniju reku Pek. Mala ekspedicija koja je pored Slavka brojala još tri člana, hrabro se uputila u podneblje na kojem su svojevremeno Rimljani ostavili svoj neizbrisiv trag.
- Prošle jeseni književnik i predsednik Mense Uroš Petrović i ja skoro svake noći pisali smo scenario za šou Ja imam talenat. Danju smo radili redovne poslove, a noću smišljali šale za emisiju. Odlično smo se zabavljali i verujem da je to oslobađanje pozitivne energije i infantilnosti imalo mnogo veze s onim što će uslediti – kaže Slavko i otkriva kako je počela njihova uzbudljiva zlatna avantura.
- Jedne večeri Uroš je stigao sa Sajma knjiga, na kome je imao susret sa publikom, noseći neku staru knjigu i zagonetan osmeh. Ispod prašnjavih korica i paučine krilo se originalno uputstvo za avanturiste svih vrsta i prve tragače za zlatom na Aljasci štampano na engleskom jeziku pre više od stotinu godina. Tu su zapisane sve tajne, tehnike i mudrosti starih ispirača zlata koje, potpuno razumljivo, ne mogu sada da otkrivam. Odmah smo znali da ćemo, kada na proleće pritoke Peka poteraju zlato s okolnih planina i brda u dolinu, mi biti tu da ga sačekamo. Pišući scenario za šou Ja imam talenat, otkrili smo sopstveni talenat za ispiranje zlata. S nama su pošli moj brat Vladimir i doktor Ranko Rajović, izvršni direktor Mense. Njih dvojca su upotpunila ekspediciju koja je bila spremna na sve i mnogo više željna znanja i iskustva nego samog zlata. Doduše, s nama su na put pošli i jedna mala patka koja nema ime kako se ne bismo za nju previše vezali, kao i glogov kolac. I danas sam zahvalan što nas usput nije zaustavila policija jer zaista ne znam kako bih objasnio njihovo prisustvo u kolima – prepričava voditelj svoju zanimljivu pustolovinu.
- Za vađenje, odnosno ispiranje zlata, koristili smo tradicionalnu metodu sa drvenim koritom koje se zove ispitak. Princip je jednostavan – ubacite šljunak iz potoka u za to pravljeno korito i polako ga ispirate, dolivajući povremeno vodu, sve dok na samom dnu ne ostane najteži metal - talog od čistog zlata. A u ovčijem runu stajali smo sve vreme jer je reka Pek i dobila naziv po grčkoj reči pekos koja u prevodu znači ovčije runo. Ali, runa se više ne koriste u te svrhe – objašnjava Slavko koji je svojoj lepoj devojci Ivi Šiđanin doneo i poklon od najplemenitijeg metala.
- Postoji dobra i loša vest. Dobra je da sam zaista doneo gram ili dva zlatne prašine, a loša da se ona i dalje nalazi negde među ostalih hiljadu grama šljunka, peska i rečnog taloga. Recimo da je poklon još neotpakovan dok se ne ispere – otkriva Beleslin i ističe da se nije obazirao na staru legendu meštana koja kaže da ispiranje zlata donosi nesreću ispiračima.
- Što sam stariji, sve više mislim da su tu teoriju smislili manje uspešni ispirači ne bi li se osećali bolje. Kada se namučite, oznojite, pokvasite i ništa ne pronađete, ta misao zaista može da vam ulepša dan, a govorim to iz iskustva – kaže Slavko koji će zauvek pamtiti sumrak u blizini pećine Ceremošnja.
- Doživeli smo grom, munju i pljusak u isto vreme. Nijedna od te tri stvari nije smetala Vladimiru i Urošu da s patkom utrče u usamljeno domaćinstvo u kome su hteli da je udome. Ali, četvrta stvar, lavež nevezanog psa čuvara, naterala ih je da se zakratko zamisle. Samo Bog zna šta je za to vreme zamislila baka koja ih je gledala s prozora. Ipak, posle napetih pregovora, baka je prihvatila patku i sumnjivo objašnjenje da je nađena na putu nedaleko od kuće, iako nadaleko od njenog doma i nema puta. Sve u svemu, bio je to srećan kraj - završava Slavko priču o svojoj pustolovini.
Nikola Rumenić
