Volim te
Sergije sve češće pušta Ljubišine pesme i na Viberu umesto svoje, drži tatinu sliku. Upravo me on s vremena na vreme pita sećam li se kad je tata nešto rekao ili uradio. Prepriča mi ceo događaj za koji ja ni ne znam da li je bio realan. Ali, ako je njemu drago da to pamti, nemam ništa protiv. Umemo svo troje da prepričavamo neke dogodovštine i na taj način čuvamo sećanje na vreme kada smo svi bili na okupu
Ela je početkom leta bila na reakreativnoj nastavi sa koje je donela diplomu kao prvi glas druženja na Tari. Pevala je baš tatine pesme. Prethodno su jedne večeri na televiziji gledali snimak nekog Ljubišinog koncerta i Ela se rasplakala, a sa njom i vaspitačice. Pred spavanje se požalila da je boli tu nešto pokazavši u predelu grudi. Kasnije se ispostavilo da je to bilo 25. juna, na Ljubišin rođendan. Tog dana smo svo četvoro bili razdvojeni. Sergije bio na letnjem kampu u Šupljoj steni. Dok je učitelj pokušao da mu namesti mobilni telefon na punjenje, iz futrole mu je ispala tatina fotografija koju tu inače nosi, zbog čega se zaplakao. A ja sam te večeri sedela sa prijateljima, slušali smo Ljubišine pesme, smejala sam se, i ja plakala i sećala se nekih događaja. Sutradan sam se osećala nekako bolje. Andreja sam, koji je bio u Banjaluci, porukom podsetila da je tati rođendan, na šta mi je odgovorio da taj datum nikada neće zaboraviti. Dobar deo leta proveo je, na svoje insistiranje, kod mojih roditelja u Banjaluci i drago mi je što je uz sebe, sada kad je na pragu puberteta, imao deku kao jedinu mušku figuru jer je inače okružen ženama. Generalno, deca su mi dobra, trudim se da što više pričaju o svojim emocijama, jer je njihovo zakopavanje vodi u sve moguće bolesti protiv kojih nećmo imati lek dok god ne rešimo uzrok
Svake godine krajem jula pojedini mediji me kontaktiraju, pitaju kako sam, koliko nam se često javljaju Ljubišine kolege, kad će koncert u Luisovu čast... I ja svaki put grozničavo razmišljam o mogućim odgovorima, nesposobna da verbalizujem svoje emocije i koliko god se trudila da kažem nešto, to uglavnom završi ispisanim redovima nečije interpretacije mog odgovora. Sada sam odlučila da pričam i to za Story, magazin koji je, i dok je Ljubiša bio živ, sa nama delio sve lepe trenutke, rođenja naše dece, proslave i rođendane, ali je isto tako i u najtežim trenucima, pre četiri godine, ostao prijatelj i na jedan ljudski način preneo i opisao sećanja, emocije i bol
Ja sam danas srećna žena koja je imala priliku da kratak period svog života provede pored jedne takve gromade od čoveka kakav je Ljubiša bio u svakom smislu te reči. Kada u tih deset godina zajedničkog i intenzivnog življenja dodate jos tri mala čoveka, zapravo,tri velike duše u malim telima, naša tri savršenstva, razumećete o kakvoj sreći pričam. Tih deset godina izvrtelo se kao ubrzani film kojem je vrpca iz nekog razloga pukla i u samo jednom trenutku sve je stalo. Danas, s radošću, deca i ja vrtimo delove tog filma, usporavamo ga, prepričavamo i na taj način čuvamo lepa sećanja na najboljeg tatu Ljubišu, na voljenog životnog saputnika i emotivnog partnera, na velikog prijatelja i vrhunskog domaćina, a nadasve velikog umetnika, muzičara i interpretatora kojem je muzika bila život. Žao mi je što zbog njegovih čestih putovanja, nisam imala priliku da ga zaista upoznam i da prošetam hodnicima njegove duše čija mi je vrata sve cešće otvarao. Žao mi je što je bilo malo vremena da mi ispriča mnoge tajne života koje je duboko osećao i živeo na sebi svojstven način, potpuno slobodno, onako kako je samo njemu odgovarao. Jer, bio je i ostao poseban, slobodan i samo svoj
O tome koliko je bio drugačiji govori i to što me je, posle jedne odluke koju sam donela, podržao i rekao da imam cohones veća nego većina muškaraca iz njegovog okruženja. Ne umem da prepričam koliko sam tada bila ponosna na sebe. Jer, svaka voljena žena svom partneru je i lepa i seksi. Ali, kad vam vaš čovek s divljenjem kaže tako nešto, onda shvatite dubinu vaše veze. I sada se obraćam, ne kao žena pokojnog Luisa, već kao samohrana majka troje maloletne dece, kojoj će ta ista cohones dozvoliti da kaže kako se oseća, da pojedincima postavi neka pitanja na koja možda nikada neće dobiti odgovor. Prvi put nakon četiri godine mogu da kažem da se osećam dobro. Opet sam ona stara ja, spremna da na nogama dočekam svaki sledeći udarac, da svoje instinkte za preživljavanjem dovedem do savršenstva, da mi mozak radi na tri hiljade obrtaja u svakoj situaciji kad se upali crvena lampica... I uz sve to, nisam ni blizu normalnog života. Kad preživiš gubitak voljene osobe, iznenadno i bez ikakvih naznaka za to, jasno je da su promene neminovne
Čudne su se stvari dešavale posle tog 31. jula 2011. godine. I oko mene, i u meni, i u nekim bliskim ljudima... U prvim mesecima života, ako je taj period moguće tako nazvati, imala sam osećaj nekog vakuuma u glavi. Sve misli, emocije, želje, nadanja, kao da nisu bili realni, ništa nije bilo opipljivo ni živo. I tako od sedmog do četrdesetog dana, pa do šestog meseca, a onda se zaokružila i godina da se okrenula nisam. Sve se svodilo na planiranje tih pomena, onako kako običaji nalažu, i u saznanju da od datuma do datuma sve manji broj prijatelja, saradnika, kolega i poznanika učestvuje sa nama u njihovom obeležavanju. A onda, sledeću godinu počnete sa mnoštvom pitanja, pomalo razočarani u ljude, dojučerašnje prijatelje, život... Počinje da vam se bistri mozak, pogled, misli i emocije postaju opipljivije, počinje drugačije da boli, osećaj tuge poprima drugu dimenziju, jer ste valjda svesniji sitauacije, realnosti... Osvestila sam se, ali delimično
Potpuno osveštenje počelo je u septembru 2013. godine kad sam shvatila da Predškolsku ustanovu, čiji sam vlasnik i direktor, moram da zatvorim, jer dok je dve godine trajao moj izlazak iz emotivnog haosa, toliko je bilo dovoljno da se u poslu sve raspadne. Tada sam se suočila sa nerešivim egzistencijalnim problemom. Ostala sam sa troje dece bez tekućih prihoda, sa kreditima, dugovima, troškovima održavanja domaćinstva i sa svim osnovnim životnim potrebama moje dece i mene. Tu mi je život izbio dah. Valjda u želji da pobegnem što dalje, od ljudi i problema, bila sam okupirana mislima o odlasku negde, van grada, u novo okruženje, u novi život. Ali, bilo je teško ostvarljivo. Nazad nisam mogla, a za napred sam bila paralisana. Preda mnom je bio novi zadatak: da naučim da živim sad. Stihovi pesme Ja živim sad, a sutra sta će biti ko zna postali su moja životna himna
Krajem 2011. godine podnela sam zahtev za ostvarivanje porodične penzije, na koju imaju pravo naša maloletna deca. Međutim, postojao je poreski dug na ime mog pokojnog supruga, zbog čega je počelo šetanje između PIO Fonda i poreske uprave. Negde između, izgubila sam se i zaustavila proces nakon službene plave koverte u kojoj je donesena odluka da ne postoje uslovi za penziju. Ove godine ponovo sam počela da im postavljam pitanja zašto deca nasleđuju dug roditelja i uz pomoć dobrih i kompetentnih ljudi, uz sva zalaganja i pokušaje da se na regularan način dođe do rešenja, ponovo dolazim do zaključka da je to nemoguća misija. Objasnili su mi da ako ne tražim penziju, nisam dužna da vratim dug, ali ako se drznem da tražim, pokrećem lavinu pitanja na koja nema logičkih odgovora, jer je interes države iznad svega. Dobila sam preporuku da sačekam nekoliko godina, jer se možda nešto promeni u sistemu, možda dug zastari, možda... Hvala dobrim ljudima što su mi izašli u susret i toliko. Mogla sam celu priču da završim i na šalteru sa poluinformacijama, nedorečeno. Ovako, sve mi je jasno. Treba da čekam Stanko Paunović
Novo ludilo je počelo kada sam krajem 2013. godine posao htela da stavim u stanje mirovanja. Trebalo mi je izvesno vreme da shvatim da sam postala socijalni slučaj. Nije lako to osvestiti u glavi iako su sve činjenice upućivale na to i mnogo pre. Počinje komunikacija sa Sekretarijatom za socijalnu pomoć i zaštitu. Odobren mi je dečji dodatak na godinu dana u iznosu od 10 hiljada dinara na mesečnom nivou, za troje dece! Sledeće godine imala sam obavezu da obnovim taj zahtev, ali je konstatovano da na to nemam pravo, jer sam vlasnik pravnog subjekta, koji je 2014. godine i dalje u stanju mirovanja. Sluđena nelogičnim odgovorima, upitala sam da li se nešto menjalo u Zakonu, jer je kod mene sve isto. I kada sam dobila tih deset hiljada bila sam vlasnik tog pravnog subjekta koji, dokazano, nema nikakve prihode, i dalje sam samohrani roditelj sa troje dece. Rekli su mi da uložim žalbu na koju i danas čekam odgovor od Ministarsva za rad i socijalna pitanja. Na urgenciju poznanika koji tamo rade, na kraju mi je rečeno da je loše sročena, iako mi je u njenom sastavljanju pomogao lično referent Sekretarijata za socijalnu pomoći zaštitu
Još pokušavam da stupim u kontakt sa Ministarstvom za prosvetu i dobijem objašnjenje zašto kao roditelj bez službenih tekućih primanja nemam pravo na udžbenike za decu. Andrej je dobio sto odsto umanjenje tako da pola dobija besplatno, a drugu polovinu nasleđuje od prethodne generacije. Sergije i Ela su isto dobili sto odsto s stim što po kompletu treba da platim oko 4 hiljade dinara. Posle svega, neko još ume da kaže kako nas mori problem bele kuge i da svake godine izumire po jedan grad od 200.000 stanovnika. Kad prođete sve ovo, čini vam se kao da su vam neki odgovori bili pred nosom, ali niste bili spremni da ih vidite, čujete, doživite. Posle svega, negde sam i srećna sam što sam uspela da za samo četiri godine shvatim kako je život prelepa igra, u kojoj po određenim pravilima prelaziš nivoe i na svakom sledećem shvatiš koliko si padao, trošio energiju i gubio živote na marginalnim stvarima. Na svakom sledećem nivou ljuštiš i sloj sujete, ega, onoga što te sputava da ti budes ti. I sve si slobodniji u izrazu, načinu komunikacije, u ispoljavanju osećanja, sve više voliš sebe na jedan zdrav način, prioriteti se prosto sami nametnu, shvatis koliko nisi svestan dobrog oko sebe jer je to podrazumevano. A ništa se ne podrazumeva, pogotovo ne zdravlje, ljubav bliznjih, dragi ljudi i međuljudski odnosi
Oslobođena i slobodna, neobojena verski, nacionalno, stranački i politički, želim da postavim nekoliko retoričkih pitanja, jer nisam sigurna da ću dobiti odgovor na bilo koje od njih. Obraćam se onima koji se igraju Bogova i koji su se drznuli da odlučuju o našim sudbinama. Ja sam se izborila sama sa sobom, ostala mentalno zdrava i kao takva sam mojoj deci i majka i otac, i glava porodice i neko ko se trudi nadljudskim naporom da njih troje postanu i ostanu dobri ljudi bez obzira na probleme u životu, da razmišljaju svojom glavom, da znaju kako se bogatstvo ne meri materijalnim stvarima. Ko daje za pravo Bogovima da uništavaju život sad i ovde pravdanjem svojih postupaka boljom budućnošću za sve nas, kad naša deca treba sad da žive, sad da rastu, sad da shvataju čemu ih učimo, sad da usvajaju dobre navike, sad da se poistovećuju sa dobrim primerima, sad da stvaraju vizije svoje budućnosti. Ko im daje za pravo da sistematski uništavaju sve dobro što je generacijama pre nas stvarano, a pod izgovorom bolje budućnosti za sve nas. Ko im je prepustio kormilo broda za koji niko nezna kuda plovi. I na kraju čija će odgovornost biti kad se sve raspadne, kad se nošeni talasima tuđeg mora olupamo o hridi, bespovratno uništeni. Da li će oni imati grižu savesti za našu decu? Neće. To ostaje na nama, roditeljima, građanima, naciji koji kao publika sedimo ičekamo kraj životne serije, sa predvidljivim ishodom koji dolazi posle serviranih programiranih udarnih vesti, navođenih kriza, gomile rijalitija nakon kojih živite u ubeđenju da ne vredite ništa jer ne znate da pevate i glumite, niste dovoljno ludi da sedite s druge strane ekrana, a nemate ni dovoljno novca da kupite lepotu po svim trenutnim pravilima života. Sve one čije misli bar delom teku u istom smeru, želim da zamolim da u svojoj kući, u svojoj porodici, u svom mikrokosmosu, na svom nivou bitisanja osveste sve sto ih muči, oslušnu svoje ja, usmere energiju ka pozitivnom načinu ramišljanja i rešavanja problema, jer jedino promena svesti pojedinca može da dovede do promene svesti na kolektivnom nivou. Ne usuđujem se da kažem globalnom nivou, jer mislim da nas to globalno i vodi u sunovrat
Simbol jedne ljubavi
Ljubiša je u poslednjem intervjuu za Story rekao kako me je prosio, ali ja nisam pristala. Kada sam ga kasnije pitala kada se to uopšte desilo, podsetio me je na nekoliko situacija tokom kojih bi, dok se vozimo negde kolima, rekao deci: Eto, svi imamo isto prezime, još samo mamu da usvojiomo pa da budemo prava porodica. To bi mi bilo simpatično, ali je duboko u meni stajala naša želja da imamo i četvrto dete pa da onda svi oni budu svedoci našeg venčanja u crkvi. U jednom od tih maštanja, 2009. godine, na donalom prstu desne ruke gde inače stoji venčani prsten, istetovairala sam početno slovo njegovog umetničkog imena. Ostalo je to rezervisano mesto za burmu, a godinu dana nakon Ljubišine smrti, promenila sam prezime. Bilo mi je teško da mi se deca prezivaju drugačije, a i praktično je. Sećam se da je koverat sa rešenjem o toj odluci stigao tačno na Ljubišin rođendan, 25. juna 2012. godine. Ako ništa drugo, ispunila sam mu želju da i u tom smislu budemo porodica
