Nastupala sam u Sarajevu prvi put nakon raspada bivše Jugoslavije. Ta razmena ljubavi kroz pesmu kakvu sam tamo doživela, predstavlja privilegiju. Bog me je nagradio da se bavim poslom koji volim i da to radim na najlepši mogući način, kao i da to drugi ljudi vole, čak i više nego ja sama
- Rođena sam Beograđanka i odrasla sam na Senjaku. Svu decu rodila sam u porodilištu Narodni front, ali nemam kompleks više vrednosti. Kada smo se doselili u Krnjaču, tu su bukvalno bile svega četiri kuće. Sećate li se mog spota za pesmu Avilje, avlije? E, on je sniman na ovom mestu 1991. godine. Tu su bili samo šiblje i močvara. Ja sam i tada znala da će ovo biti najtraženiji kraj u gradu. Pređemo most i već smo u Knez Mihailovoj ulici. A pritom ovde možemo da gajimo krastavac, paradajz i trešnje. Ovde se ljudi druže, otvoriš prozor i kažeš: Komšija, kako si?
Takve momente prevazilazila sam uz pomoć ljubavi. Moja majka preminula je 1988. godine i to je bio najteži udarac u životu. Da nije bilo mog supruga, verovatno ne bih uspela da izađem iz svega toga. Njena smrt je nešto sa čim se nikada nisam pomirila, jer nas je ona prerano napustila. Imala je samo 51 godinu kada je umrla, a ja sam tada bila vrlo mlada i majka mi je mnogo trebala. Takve trenutke prevaziđeš tako što ti oni koji te vole ne dozvoljavaju da poklekneš –
Nakon smrti majke, ne samo da sam izgubila kosu, već i moć govora. Padala sam u nesvest tri puta dnevno i kad god bi mi proradila svest o tome da je više nema, osećala sam se loše. Inače, ja teško podnosim i dobre i loše vesti. Mnogo sam emotivna i to ne mogu da kontrolišem. Ne postoje reči kojima bih mogla opisati koliko sam teško podnela njenu smrt. Nema dana da ne pričam o njoj i moja najmlađa ćerka nosi njeno ime. Definitivno je moja mama neko ko mi je u životu ostao kao vodilja. I danas ispred sebe vidim njeno nasmejano lice. Bila je mudra i bistra žena koja je znala šta je život. Kada bih je pitala za savet, obično je govorila: Sine, ti ćeš to najbolje. Verovala je u mene
Svoju decu sada uglavnom ne zovem, to treba oni da rade. Kažem im: Ja imam vas četvoro, a vi mene jednu. Sada sam ja dete, a vi ste odrasli. Zato vi brinite o meni gde sam i da li sam dobro –
- Pokušavam da sebe zaštitim od svih potencijalnih ružnih stvari i priča. Ne dozvoljavamo da nas okružuju ljudi koji su negativni. Svi mi imamo probleme, ali kada neko stalno kuka, to je potresno. Zbog svega toga gledam da se distanciram od takog okruženja, kao i ružnih vesti, gluposti i informacija –
Kada se Miroljub pre nekoliko meseci razboleo, prvi put sam za ovih tridesetak godina otišla u prodavnicu koja nam je u kraju. Prodavačica me je pitala šta radim tu i samo rekla: Izvolite telefon, donećemo vam sve što je potrebno. Uz to, za mene je prijateljstvo kao održavanje biljke. Znači, mora da se zaliva. Ako ja ne odlazim kod tebe i ti kod mene, naš odnos propada. Ipak, nemam neka kontinuirana i redovna viđanja sa drugima. Miroljub je taj koji sve zna i kojeg svi znaju –
To mi se nije ostvarilo samo zato što nisam bila dovoljno bezobrazna. Tokom pričesti u Sabornoj crkvi, jedna žena bukvalno me je gurnula i stala ispred mene. Pavle joj ništa nije rekao, pričestio ju je i potom otišao zato što više nije bio u stanju da stoji. Bila sam u tom trenutku tužna i razočarana, ali sebi sam rekla kako ne smem da imam loše misli dok sam u crkvi. Nije mi bilo suđeno i to je to. Kada je patrijarh preminuo, mi smo svi porodično stajali u onom mimohodu, kako bismo poljubili Pavla. Kao poznate ličnosti, imali smo mogućnost da priđemo sporednim ulazima, ali nismo. Naša deca bila su tu sa svojim društvom, zajedno smo satima čekali i nije nam bilo teško. Jednostavno, postoji neki red. Želela sam da se nađem tu, da ga dotaknem i mojoj sreći nije bilo kraja. Zato sam rekla: Stajaćemo i čekaćemo jer tako treba da bude
Piše: Stefan Tošović
( Story.rs )
