Jedan od naših najpoznatijih glumaca pamti lepe, ali i one teške trenutke, koji ostaju zauvek urezani u srcu i duši
Proslavljeni glumac, scenarista i reditelj Radoš Bajić na domaćoj glumačkoj sceni je duže od 45 godina. Iza njega je veliki uspeh i blistava karijera sa preko 100 glavnih i velikih uloga na filmu i televiziji.
On je ostvario san svakog velikog umetnika, uspeo je da uskladi porodicu i karijeru. Divna ljubavna priča našeg čuvennog glumca i reditelja Radoša Bajića i njegove supruge Milene mami osmehe na lice svakog ko veruje u večnu ljubav.
Milena i Radoš su skoro pola veka u braku, delili su dobro i zlo, a emocije ne jenjavaju, postaju sve jače.
NE PROPUSTITE
- Četvrtog maja 1973. godinu upoznao sam prelepu Milenu Bjelić koja će posle tri godine postati Bajić... Ručak na kartonskoj kutiji, dve viljuške i dve kašike, iznajmljena soba sa upotrebom zajedničkog kupatila - borba, odricanja, skromnost, istrajnost, poverenje i beskrajna ljubav koja traje do danas... Na mnogaja ljeta - napisao je glumac na Instagramu pre nekoliko godina.
Bračni par Bajić ima ćerku Jelenu koja je uspešan reditelj i sina Nedeljka, glumca i producenta.
Ipak, njegov život krije i jednu veliku tragediju, od koje se ni posle pola veka nije oporavio. Naime, on je u ranoj mladosti izgubio sestru Radmilu, koja je imala samo 13 godina.
— Rođen sam 24. septembra sušne 1953. godine u selu Medveđi kod Trstenika, kao drugo i jedino muško dete u seljačkoj porodici oca Miloša Bajića, majke Vere, deda Mirka i baba Savete. Pamćenje seže daleko, titra iznad seoskih zabrana i livada, ali uvek zastane u danu kad je moja sestrica Radmila, koja je imala samo 13 godina, napustila ovaj svet, bez greha i krivice. Odnela ju je, kao anđela svetlog lica i očiju, podmukla bolest kojoj tada nije bilo, a ni danas nema leka... - ispričao je naš čuveni glumac za Kurir.
Te rane u njegovom srcu nikada nisu zacelile.
- Pamtim, lica, suze, naricanje moje majke, vapaj oca... Sa sestrom Radmilom prvi put u svom veku stao sam pred magično oko foto-objektiva koji će me pratiti ceo život. Ni tada, a ni sada, nisam sasvim bio siguran koja je slika prava, "s ove" ili "s one strane", taj put od zaustavljenog trenutka do večne slike odredio je moj život. Tog dana, kad je čikica s francuskom kapom i "poaro" brkovima u našoj kući dočekan i poslužen kao najdraži gost, to nisam mogao znati, ali sam detinjom imaginacijom slutio da se u mraku foto-aparata dešava neka magičnost, da iz tame izlazi slika, kao što je život dolazio iz tame i tamo se na svom uviru vraćao - bio je otvoren Radoš Bajić.
