ISPLAKAO BI SE U KOLIMA, A POTOM UŠAO DA JE VIDI: Suprug Maje Žeželj podelio potresnu ispovest o danima njene borbe

Poznata spikerka pre deset godina vodila je tešku bitku, a uz nju je sve vreme bila njena porodica

U oktobru 2010. godine, čuvenoj novinarki i spikerki Maji Žeželj je pozlilo na poslu, nakon čega je završila u komi koja je trajala duže od dva meseca. Ona je, naime, obolela od teškog oblika sepse, a čak ni lekari nisu verovali da će Maja preživeti.

Lepa voditeljka se, srećom, izvukla, a pre nekoliko dana podelila je u emisiji "Preživeli" svoju bolnu ispovest.

 

— Ne znam da li su me uveli u komu ili sam se sama "pogasila", ali tad kreće neki moj drugi život oko 40 dana. U tom mom životu ja jesam bolesnik i ne mogu da se krećem, u kolicima sam. Mozak hvata te informacije i povezuje šta se dešava okolo i u mojoj glavi ja sam na privatnoj klinici kod doktorke Bumbaširević, ali u isto vreme to je privatni vrtić i razmišljam što je super, kako bih mogla svoju decu da dovodim tu. Postoje stvari koje su se desile i za koje znam da nisu halucinacije, jer su bile moj paralelni univerzum — ispričala je ona između ostalog.

Žeželjevoj je podršku sve vreme pružao suprug Ivan Stanković, s kojima dvoje dece, u tom trenutku veoma male.

 

— Nakon što je pala u komu lekari su mi rekli da ako pregura noć, ima dva ili tri odsto šanse da preživi — prisetio se ovaj poznati marketinški stručnjak i, odnedavno, voditelj emisije "Šta sam tebi i ko sam sebi".

— Najteže mi je bilo zbog dece, jer su bili jako mali. Objasnio sam im je da je mama u bolnici i sve vreme sam se pripremao za taj najgori scenario. Kad god bih dolazio u bolnicu prvo bih otišao do lekara koji obično nisu imali pozitivne procene, a onda bih otišao u svoja kola da se isplačem. Tek nakon toga bih ušao kod nje u sobu da je obiđem — rekao je on.

 

Majin suprug nije gubio nadu i često je zapitkivao postoji li bilo kakva šansa da će njegova izabranica i majka njegove dece preživeti.

— Sećam se da sam stalno pitao doktore, da li ima neka nada najmanja, neka zelena grančica, na šta su oni uglavnom ćutali. Ali nikad neću zaboraviti trenutak kad sam došao jednog jutra i kad mi je doktorka rekla: “Ivane, imamo jednu zelenu grančicu”. I tada sam otišao u kola da se isplačem, ali taj put od sreće — ispričao je.