"Šta videste gospođo, vi kao pravoslavna žena, u muslimanu Meši?": Kad je umro njene reči brujale su poput zemljotresa

Činjenica da su bili različite vere nije mogla da pokori njihovu ljubav koja je živela i bila jedna od najlepših u vremenu u kojem su živeli 

Kada se spomene Meša Selimović gotovo da se istog trenutka uz njegovo ime čuje i ime Darke Božić. Jedan od najskladnijih parova koji se voleo mnogo, strasno  i jako, bio je često predmet spoticanja ljudi u njihovoj okolini.

 

Mnogi su mislili da će iz vera razdvojiti, a oni su dokazali da istinska ljubav ne zna za granice, narodnosti, veru niti državu. 

 

– Kad bih umeo da napišem najlepšu knjigu na svetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki – ovekovečeno je i u posveti književnog dela Derviš i smrt.

Koliko je Meša Selimović bio posvećen svojoj ženi Darki, najbolje oslikava posveta napisana njoj u knjizi Derviš i smrt.

 

– Kad bih umeo da napišem najlepšu knjigu na svetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki. Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi. I sve što mogu, to je da sa zahvalnošću pomenem njeno ime na početku ove priče, koja, kao i sve druge, govori o traženju sreće – napisao je cenjeni pisac.

 

Iako život često zna da bude surov, Mešu je nagradio najlepšom ljubavnom pričom, pričom o kojoj i danas priča svet. Njegova ljubav je bila večna, nije postojao način da se stiša, uguši, iako mnoge stvari nisu išle paru na ruku. Stekli su bogatstvo od kojeg veće ne postoji.

Ljubavna priča Meše Selimovića nije počela slavno. Kada je posle II svetskog rata došao u Beograd da živi i radi bio je oženjen, a onda je upoznao Daroslavu Darku Božić u koju se odmah zaljubio. Shvatio je da je ona žena njegovog života i počeo da sanja san - da bude sa njom do kraja života.

 

Zbog nje je napustio suprugu Desanku i malo dete. Ipak, bio je svestan da nije srećan i odlučio se na razvod. Ona je bila razočarana, potpuno izgubljena, povređena, molila ga je da se vrati. Otišao je, nije se ni okrenuo.

 

Često je bio na meti političkih hajki i poslednji jezičak na vagi bila je njegova bolest i ignorisanje sredine u kojoj je živeo. Bili su potpuno apatični ka stanju čoveka koji ih je toliko zadužio svojim kako književnim, tako i društvenim angažmanom.

Nakon toga, sa porodicom iz Sarajeva Meša Selimović seli se za Beograd gde je imao prijatelje koji bi mu se našli ako zatreba. U jednom pismu svom prijatelju pred odlazak napisao je:

 

- Bosna je teška, teretna zemlja i ovdje nije lako živjeti, ako je čovjek samo za santimetar viši od prosjeka. Meni je slučaj dao taj santimetar, i osudio me na ispaštanje.

 

Darka i Meša su otišli iz Bosne i nikada se više nisu vratili.

 

- Ja danas odlazim i više se nikada neću vratiti.

Tako je i bilo. Napustio je Sarajevo i došao kod prijatelja u Beograd. Započeo je novi život bez zlih pogleda, osuda i političkih spletki. Sprijateljio se sa Dobricom Ćosićem, Antonijem Isakovićem, igrao društvene igre, a onda uveče, u spokoju svog doma, pored svoje voljene Darke pisao. Kako je koje poglavlje završavao ona ga je pomno slušala i davala mu sugestije.

 

- Ko promaši ljubav, promašio je život - postulat maestralnog življenja koje ima svoj smisao i ušće sreće u koje se uliva je ljubav.

Priča se, da kada je Meša preminuo, jedna žena koja je čitala Mešine knjige, došla je i upitala:

 

- Šta videste gospođo, vi kao ćerka đenerala, u muslimanu Meši?  Ona je potom odgovorila:"Čovjeka koji je cenio čovjeka, kakav god je.

 

Ljubav Meše i Darke bila je takva da nakon što je on umro ona je bila toliko skrhana da da je mogla, sigurno bi otišla u smrt zajedno sa njim.

 

Bonus video:

Hana Selimović ima nestašnu macku