"Neko krije godine, od nekog se godine kriju..."
Ovo je priča o devojčici koja se utrkivala sa šlepovima na Begeju.
Leteo je kao leptir njen čuperak.
Utrkivala se sa ulicom, sa predrasudama, sa onima koji su ranije krenuli, utrkivala se sa zlobom, licemerjem, sa vetrovima koji su svima drugima duvali u leđa, samo njoj u lice, i nepokolebljivom lakoćom ih je ostavljala sve više za sobom.
Kad odmakneš onima koji te prate toliko da je više nevažno ko je drugi ili treći, onda ni ti više nisi Prvi nego si Usamljen.
Ali skoro smo se za trenutak mimoišli...
I tad su se njene bele zoknice utrkivale s mojim pogledom. Bilo je to dva dana pre njenog dvadesetog rođendana, poslednjeg na kom nisam bio. Jer, šta sam znao ja? I tad je bila još devojčica...
Danas je gledam kako se utrkuje sa vremenom, kako se sa ovim lošim godinama poigrava isto onako kako se, i kako će se opet, poigravati sa dobrim. I svi oni koje je ostavila decenijama za sobom, sad se zbunjeno osvrću pitajući se kojim čudom je po zvezdama u svojim očima sad odjednom toliko mlađa od njih.
Sve nas je obišla za čitav krug, otud to...
Sa vremenom treba znati, to je njen moto...
Pa...
Sretan ti rođendan, Moja Mila...
Još uvek si devojčica...
Neko krije godine, od nekog se godine kriju...
Među svima koji sa tobom čekaju ponoć, jedini ja nisam imao sreću da nasledim nešto od tebe. Ali sam imao sreću da te sretnem, i naučim nešto od tebe...
Drugi bi sve imalo smisao...
Znaš ti to...
Voli te tvoj Đorđe...
NE PROPUSTITE
