Iako njeno detinjstvo, prožeto brojnim srećnim i nesrećnim, ali u svakom slučaju nesvakidašnjim okolnostima, nije nagoveštavalo blistavu budućnost, folk zvezdu Zoricu Brunclik kao da je u jednom trenutku sustigla nagrada za sve što je kao mala na svojim plećima morala da ponese.
Ipak, iz teških životnih situacija uvek bi uspevala da izađe kao pobednik, pre svega zahvaljujući svojoj hrabrosti i upornosti. Četiri i po decenije karijere danas je svrstava u red naših najvećih i najpopularnijih pevača narodne muzike, a svaku priliku da evocira uspomene doživi kao novi podsetnik na to da, bez obzira na slavu i bogatstvo, uvek treba da ostane sa obe noge na zemlji.
Na klackalici između bede i raskoši
Zorica je rođena 29. juna 1955. godine u Beogradu kao najstarije i jedino žensko od četvoro dece. Na svet je stigla kao plod veze koja je počela nakon jedne romantične scene.
- Moja majka Zlatija bila je dete sa sela koje je moj otac, tada prelep i markantan čovek, prevario sa kesom bombona. Naime, radio je kao šef na gradilištu dok se pravila Ibarska magistrala, jer je u neku ruku bio "crna ovca" svoje bogate porodice. S druge strane, mama je čuvala ovce u Vraniću pored Beograda, kada ju je tata spazio, doneo joj te čokoladne praline i "prevario" je. Tako sam se ja rodila. Naravno, njegovi su bili protiv te veze, ali su ih moji ujaci posetili i bukvalno naterali tatu da oženi mamu koja je već bila u blagoslovenom stanju. Ljubavna priča mojih roditelja nije imala ni srećan početak, ni srećan kraj. Jednostavno, oni nisu bili jedno za drugo, zbog čega su se rano i razveli. O ocu ne volim mnogo da govorim, ali je mama zaslužila da se spominje i nju ne smeju da zaborave ni moja deca. Svi smo je u kući, pa čak i Miroljub, zvali bakica sve dok nije preminula prerano, u 51. godini života. Bila je borac koji je četvoro dece izveo na put, smatrajući da sve što joj je život nametao tako mora da bude - počnje svoja sećanja pevačica.
Razvod roditelja rano je u njenoj malenoj glavici napravio zbrku. Dok je u majčinom domu u Smederevu živela u velikoj oskudici, kod oca je u prestonici mogla da oseti sve blagodeti života.
- Danas bi moja majka Zlatija, da je živa, bila ponosna na to šta sam sve postigla, ali je na moju sreću uspela da oseti uvažavanje koje smo stekle kod ljudi i promenu našeg standarda. Ja sam primer kako ništa u životu ne može brzo i preko noći, ali ne treba gubiti nadu. Naime, imala sam trojicu braće, Ljubivoje i ja smo od istih roditelja, a potom je mama rodila još dvojicu u drugom braku. Svi smo živeli zajedno. Svojim očima mogla sam da se uverim koliko je težak posao radila u ciglani, jer sam joj nosila doručak koji se sastojao samo od hleba i flaše vode. Živeli smo u velikoj nemaštini, jer je imala jadnu platu, pa se dešavalo da smo jedno jaje delili na četiri dela. Jedne godine, mama mi je kupila tri broja veće cipele da bih mogla da ih nosim nekoliko sezona. Kao nove bile su mi velike, a kada su mi postale taman, đon se pocepao pa je očuh morao da ih veže žicom. Jednostavno, nije bilo za bolje. Spavali smo na slamarici, sve četvoro dece, i ujutro se budili mokri jer bi se ovi najmlađi upiškili i po nama - opisuje Zorica, koja je po nekoliko meseci godišnje provodila uz tatu.
Kompletan tekst pročitajte u novom broju magazina Glossy, koji u sredu, 6. februara, dobijate na poklon uz dnevni list Kurir!
NE PROPUSTITE
