Nakon više od pola veka bavljenja glumom, Vera Čukić (74) nedvosmisleno će vam reći kako je i sada spremna da se poslu koji radi preda celim svojim bićem. Posle više od 45 godina provedenih u braku, neposredno će vam priznati da je najsrećnija kada je prvi zraci sunca obasjaju dok sa suprugom ispija kafu na terasi. Koliko je ova glumica zadužila ovdašnji svet sedme umetnosti, najbolje je ilustrovano u činjenici da je ona ovogodišnji dobitnik nagrade za životno delo Pavle Vuisić. Sa svojom ćerkom, glumicom Ivanom Mihić (43), Vera Čukić deli i realan i umetnički život, s obzirom na to da su nekoliko puta igrale zajedno, a dok svoju mezimicu od milošte zove Iva, plavokosa dama ne krije kako bi volela da dobije unuke. U otvorenom razgovoru za Story, glumica neretko upotrebljava reči dobrota i sreća, objašnjava zbog čega je sa mužem, piscem i scenaristom Gordanom Mihićem (75), odlučila da živi izvan grada i komentariše je li uplašena zbog prolaznosti koju nameće vreme.
Story: Odabrali ste da živite inkognito boraveći sa porodicom na selu. Pomaže li vam to što ste van grada da bolje sagledate stvari koje vam se događaju?
- Ne, zato što i ovde postoje televizija, telefon, internet… Hteli ne-hteli, vi ipak čujete vesti. Nisam izolovana, već je to nešto što je mnogo primerenije jednom čoveku, za razliku od života koji, recimo, neko vodi na trećem spratu neke betonske zgrade u gradu. Ljudima je bolje da žive okruženi prirodom.
Story: Kako izgleda jedan vaš dan proveden na selu?
- Ustajem vrlo rano. Volim da odmah izađem napolje i sednem sa suprugom na terasu čekajući da nas sunce obasja. Tada popijem sok ili kafu. Nakon toga svako obavi neke svoje poslove. To je život sa prirodom, biljkama i životinjama, sa bliskim komšijama... Volim idilu. Dosta se krećem i hodam bosa. Ovo gde sam i nije baš selo, to je više vikend naselje. Ima dosta ljudi i nismo usamljeni. Nije reč o kući usred šume. Ako želim da nešto zanimljivo pogledam u Beogradu, dođem u prestonicu. Inače, ovo mesto je nekih 40 kilometara udaljeno od našeg glavnog grada i samo toliko mogu da vam kažem.
Story: Šta vas tu najviše čini srećnom?
- Priroda kojom sam okružena. Oko mene je mnogo zelenila, kao i ptica. Mogu svaki čas da izađem iz kuće na čist vazduh.
Story: Pored vas je muž sa kojim ste 45 godina u braku. Koliko ste svesni vremena koje ste proveli zajedno sa Gordanom?
- Gotovo da se i ne sećam kakav je život bez njega (Smeh). Mi smo dosta upućeni jedno na drugo i mnogo vremena provodimo zajedno. Od kada smo skupa, on ne radi van kuće. Pisac je i može da stvara boraveći u našem domu. Na taj način, nas dvoje smo više zajedno nego ljudi koji su zbog svog posla prinuđeni da odlaze u kancelarije. Svesna sam vremena koje smo proveli i provodimo u braku.
Story: Šta ste naučili od njega, a šta on od vas?
- Naučila sam kako je to biti nesebičan i voleti, onako otvoreno i čisto. A verujem da je i on od mene naučio nešto tako lepo… (Smeh)
Story: Sa suprugom ste 45 godina zajedno, a glumom se bavite više od pola veka. Šta je ono što vas danas inspiriše?
- Inspirišu me iste stvari kao i prvog dana kada sam zakoračila u svet sedme umetnosti. To su dobar tekst, životno napisana uloga i valjani saradnici.
Story: Sada ste u penziji. Znači li to da ste definitivno u takvom statusu i kada je reč o vašem pojavljivanju na filmu ili u pozorištu?
- Zar kod glumaca postoji penzija, da ja vas pitam… (Smeh) Treba da bude prisutan i neko ko će igrati uloge starijih ljudi. U penziji sam već nekoliko godina, ne znam tačno koliko, ali za to vreme odigrala sam neke uloge. Kada sam glumila u seriji Moj rođak sa sela, primala sam penziju, ali sam ipak glumila. Naravno da bih prihvatila novi angažman ukoliko mi se on učini zanimljivim.
Story: Imate li neku životnu misao koju sledite kroz vreme?
- Rekla bih da je to misao koja nas uči da svaki dan koji dolazi predstavlja novu mogućnost za ostvarenje nečega što želite.
Story: Šta je za vas merilo vrednosti?
- Vera u to kako nešto dobro možete da učinite.
Story: Kada se osvrnete, šta je ono što biste drugačije uradili?
- Sigurno bih na stotine stvari drugačije uradila (Smeh). Ali, kada je reč o mojoj profesiji, verujem kako nisam bila u mogućnosti da u datim momentima nešto izmenim, tačnije, uvek sam davala sve od sebe. Kada je reč o privatnom životu, mnoge životne odluke često pripadaju onom periodu mladosti, kao i znanju i osećanjima koja tada imate. To se vremenom menja. Da sam nešto mnogo pogrešila, nisam. Ima stvari zbog kojih bih se rado izvinila, ali to nije nešto što je drastično.
Story: Koje su vaše neostvarene želje?
- Imam stotinu želja u toku jednog dana, ali najbitnija je ta da oni koje volim budu dobro i zdravo. Ako treba nešto da izdvojim, volela bih da postanem baka. Ja sam tetka baka, ali želela bih da budem baka detetu moje ćerke Ive.
Story: Postoji li nešto što očekujete od ćerke, a ona to još nije učinila?
- Ono što je meni važno, ona čini svaki dan - daje mi svoju ljubav i pažnju. Mislim da to jedino od nje očekujem... Inače, vrlo je vredna, obrazovana i nastoji da se i dalje usavršava. Naši razgovori i dan-danas su iskreni, pričamo o svemu i svačemu. Mogu vam reći da sam ponosna na nju što je takva. Takođe, ona je sjajna koleginica i odličan partner. Nekoliko puta zajedno smo igrale na sceni, u predstavi Maska Miloša Crnjanskog tumačile smo suprotstavljene partnerke.
Story: Danas se lako postaje poznat… Mislite li da ste vi u ono vreme morali mnogo više da se potrudite kako biste zavredeli nečiju pažnju, nego što je to slučaj u sadašnjem društvu?
- Umetnik ne sme imati cilj da postane poznat. Njemu cilj treba da bude da uradi nešto izuzetno i kvalitetno, nešto što će ljudima značiti i oplemeniti ih. Ako postanete poznati bez neke vrednosne težine, onda ste prolazni. U doba kada sam počela da glumim, bilo je jako malo medija. Nije bilo moguće da dospete na naslovnu stranu novina ukoliko niste učinili nešto što je zaista fasciniralo javnost, ali ne u smislu atrakcije, već nečega što je duhovno pokrenulo ljude.
Story: Važite za glumicu čija lepota ne prolazi. Ipak, muči li vas prolaznost koju nameće vreme?
- Ne, ne muči. Ne postoji niko na svetu ko je večno lep i mlad. Biti lep i mlad ne znači da ste apsolutno kvalitetni. Svako doba nosi svoju lepotu i ona je u skladu s tim različita. Lepota nekoga ko ima 15 godina nije ista kao osobe od 35 godina. Fizička lepota je beznačajna ako nije ispraćena lepotom duha.
Story: Šta kažete sebi kada pogledate neku vašu crno-belu fotografiju koja ilustruje da ste bili jedna od najlepših glumica svog vremena?
- To pripada prošlom vremenu (Smeh). Tada sam bila takva, posle sam se promenila. Meni je važno da me oni koje volim vide kao lepu. Više nije bitno da moje lice bude zategnuto kao nekad, da moja kosa bude bujna kao dok sam bila mlada, da moje telo bude vitko kao ranije… Bilo bi pogubno za jednog umetnika da je opterećen imperativom mladosti. Važno je biti srećan, a moje vreme je i ovo sadašnje jer ja i dalje glumim.
Story: To što još glumite sigurno je jedan od razloga zbog kojih ste proglašeni za ovogodišnjeg dobitnika priznanja Pavle Vuisić. Nagrada vam je uručena na Filmskim susretima – Niš 2013, kako je protekla ta ceremonija?
- Bilo je veoma uzbudljivo i srećna sam zbog prisnosti i srdačnosti koju su mi prisutni tamo podarili. Svi su oko mene bili nasmejani, davali su mi cveće i prilazili da mi čestitaju. Fotografisala sam se sa mnogo ljudi i oni su mi pokazali svoje emocije. Volim da se dajem glumi i obožavam svoj poziv.
Story: Laureat Pavle Vuisić dodeljuje se za izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem filmu. Po vašem mišljenju, šta je ono što ste vi dali našem filmu?
- Sve uloge koje sam imala, odigrala sam tako što sam u potpunosti dala svoje znanje, razmišljanja i osećanja. Onoliko koliko je to umela da vidi publika i koliko je to bilo blisko svima onima s kojima sam sarađivala.
Story: Priznanja koja umetnici dobijaju potvrda su činjenice da neko uvažava njihov rad. Šta za vas konkretno znači dobijanje ove nagrade?
- Ovu nagradu dodeljuju oni koji su je pre mene dobili. To znači da sam i ja dobro radila kada su oni koji su u vrhu zanimanja kojim se bavim odlučili da stanem uz njih. To mi je jedno veliko hvala za ono što smo svi mi glumci zajedno uradili.
Story: Zanimljivo je da ste svoju debitantsku filmsku ulogu imali upravo pored Pavla Vuisića. U kakvom sećanju vam je ostao on kao velikan srpskog glumišta?
- Bilo mi je 15 godina kada sam počela svoju filmsku karijeru. Igrala sam u filmu Kroz granje nebo i u istom tom ostvarenju glumio je i Pavle. Pamtim ga kao toplog čoveka koji je bio veoma obrazovan, profesionalan i ozbiljan u onome čime se bavio. Imala sam tu sreću da sam neke od svojih najboljih uloga odigrala upravo s njim, kao što je izvanredna serija sarajevske televizije Porobdžije. Tu smo glumili muža i ženu, a nas dvoje smo tu apsolutno pronašli svoje mesto.
Razgovarao: Stefan Tošović
