Iako u Beču živi porodičnu bajku sa suprugom Tonijem Bijelićem (42) i njihovom decom Manuelom (10) i Markom (11), folk pevačica Dragana Mirković (44) s godinama nije postala imuna na negativne komentare koji dopiru od pojedinaca u Srbiji koji je ne vole. Imidž skromne muzičke zvezde zadržala je uprkos pokušajima da joj se sa strane nametne oholost kao nužna karatkeristika bogataškog stila života. Devojčica iz Kasidola koja je pre više od četvrt veka zakoračila na muzičku scenu prošla je tokom svoje, plodonose karijere, mnoge strahove, čežnje i nadanja a oni su jednom trenutku postali toliko jaki da je pre tačno dvanaest godina poželala da zauvek napusti estradu. Ipak, ubrzo je pronašla ljubav svog života uz koju je naučila da bude stamenija i borbenija, pa danas uprkos tome što ne može potpuno da se odupre negativnim komentarima, ima više snage da se bori. U intervjuu za Story, Dragana govori o svojim neprijateljima koji i danas kako kaže ne miruju, nedavnoj aferitokom koje su policijski specijalci upali u njen dvorac Ebenfurt, ali i o vremenu kada je bila najuspešnija, ali i najnesrećnija .
Story: Kada pogledate fotografiju sa članovima grupe Plavi orkestar na Oskaru popularnosti 1985. godine u Sarajevu, vidite li neku drugu Draganu Mirković ili se niste znatno promenili?
- Vizuelno naravno nisam ista, jer sam tada bila dete sa kratkom kosom, a već godinama nosim dugu. Ali, u licu se nisam mnogo promenila.
Story: A da li ste i tada imali iste čežnje, nadanja i strahove, kao i danas?
- Postala sam sigurnija u sebe, prvenstveno otkako sam se udala. Više nisam sama i pored sebe imam nekog ko mi daje snagu, što mi je neophodno jer ja ne umem ni da se branim, a kamoli da napadam. Jedine probleme u životu imala sam kada sam bivala napadnuta i nisam znala da se branim. Međutim, sa muškarcem pored sebe osećam se mnogo lakše jer Toni je moj zaštitnik i anđeo čuvar.
Story: Pamtite li najteži momenat u karijeri pre udaje za Tonija?
- Imala sam jedino podršku mog menadžera Rake Đokića koji je preminuo mlad. To je izazvalo najveći šok u mom životu. On je bio moj najbolji prijatelj i zaštitnik. Posle toga teško sam se oporavila i počela sam da se borim sama, što devedesetih nije bilo nimalo lako. To je bio najteži period u mom životu.
Story: Ipak, tih godina doživeli ste vrhunac svoje slave?
- Devedesete su bile godine potpunog ludila u kojoj ni obični građani ni javne ličnosti nisu bile zaštićene. To mi je grozan period kog ne želim da se sećam jer nije jednostavno biti mlada i popularna u zemlji u kojoj nema zakona. Bila sam poželjna u svakom smislu i mnogim političarima a i strankama koje su želele da me pridobiju za sebe. Ne znam kako sam uspela da iz svega toga izađem neukaljana i neobeležena. Možda sam imala više sreće nego pameti. Sklanjala sam se, žrtvovala svoje devojaštvo i mladost samo da me nigde nema. Niko nije mogao da kaže Dragana pripada ovom ili onom. Nije se znalo ko se čime bavi, ko šta radi, od koga bi se trebalo sklanjati i čuvati.
Story: Čini se da ste bili nesrećni, a istovremeno veoma produktivni u karijeri...
- Jedina radost tada mi je bio posao. Nisam se bavila sobom, nego samo muzikom i publikom.
Story: Kakav odnos ste imali prema novcu?
- Nikakav, kao i danas. Od svega što sam stekla tih devedesetih, u Beč sam 2000. godine ponela samo dva kofera sa stvarima. U stvari ponela sam svoje ime, a to je najvrednije. Šta mi je vredelo sve materijalno što sam imala pre toga kada sam bila nesrećna?
Story: Da li ste te 2000. godine želeli da odustanete od posla?
- Mislila sam da je to kraj moje karijere i nisam imala problem sa takvim razmišljanjem. Zbog ljubavi sam otišla iz zemlje i radovala se svom životu. Kakav god da je on kasnije bio, bilo mi je bitno samo da imam iskrenu ljubav. Iz kuće od petsto kvadrata u kojoj sam živela u Beogradu, u Beču sam se uselila u Tonijev momački stan od sto kvadrata. Ništa mi to nije značilo. Znala sam da Toni vozi najbolji auto u Beču, ali takav auto može da se kupi i na kredit.
Story: Jeste li se tim preseljenjem povukli pred nekim neprijateljima i da li te iste neprijatelje imate danas?
- Ima i toga. Nikada nisma pričala na tu temu. Možda nisam stigla, a možda me niko nije ni pitao. Istina je da sam se povukla pred nekim neprijateljima. Jedna je stvar kada vam neko udara na karijeru, ali kao osetite da vam neko radi o glavi, onda džaba karijera. U takvoj situaciji je bolje ostaviti ludake i pobeći. Čemu karijera ako ti je život ugrožen.
Story: Jeste li zapadali u opasne situacije pošto kažete da su vam radili o glavi?
- Devedesetih uopšte nije bilo teško da ti neko radi o glavi. Nije bilo naivno vreme i svako sa normalnim načinom života je teško opastajao. Da mi se nije dogodila ljubav nikada ne bih otišla iz Srbije, jer gde sam mogla da odem? Sa kim? Kome? Bog me je spasao u svakom smislu i odvojio me od svih problema. A moj najveći problem sam ja sama. Ovakva kakva jesam, osetljiva i sa osnovnim karakteristikama normalnog i poštenog čoveka jedva sam se borila sa svojim strahovima. Spasena sam pre svega u tom smislu da sam sačuvala svoje zdravlje. Zato sam ja sada tako ispunjena i srećna žena.
Story: Možete li da zamislite ko biste bili danas da niste odlučivali srcem i da se niste udali za Tonija?
- Bila bih najtužnija osoba na svetu. Pre nego što sma upoznala Tonija, bila sam prazna i tužna i smatrala sam da ništa dobro ne mogu da očekujem, pre svega od svog ljubavnog života. Postoje kolege koje su me veoma dobro poznavale i koje su mi govorile: Zašto su ti tako tužne oči? Jednom prilikom to me je otvoreno pitala Maja Marijana na snimanju Grandove emisije 1999. godine.
Story: Jeste li bili depresivni?
- Bila sam tiha, ćutljiva, povučena i tada nisam plakala jer sam smatrala da mi ne može biti bolje u životu.
Story: Iako ste pronašli sreću u ljubavi, mislite li da vam i danas neko u Srbiji radi o glavi?
- Ne u tom smsilu da mi je život ugrožen, jer sada već imamo koliko – toliko zakonski sređenu državu. Sada mogu samo da se prave razne nameštaljke i podmetanja...
Story: Ko vam smešta i podmeće?
- Ne mogu određeno da govorim na tu temu jer mi je nezahvalno da pričam o nečemu što nisam proverila. Mogu da sumnjam, kao što i sumnjam u određene ljude, ali bilo bi nefer da pričam otvoreno ako nemam konkretne dokaze. Za sve svoje izgovorene reči uvek sam imala potvrdu i tako će biti i ubuduće. Sigurno je da imam neprijatelje, kao što ih ima svako od nas, zaslužio to ili ne. U Srbiji je dovoljno da budeš srećan, a ako si uz to još i uspešan, neprijatelji sigurno neće mirovati.
Story: Kakve metode danas koriste vaši neprijatelji da vam naude?
- U današnje vreme to su nameštanja putem medija i pokušaji da mi se naruši porodični mir i unesreći moj srećan život. Tehnički i fizički je nemoguće da mi nameštaju nešto u vezi mog supruga jer se nas dvoje ne razdvajamo, pa onda udaraju na druge načine. Mogla bih jednostavno da okrenem leđa takvim pričama i da me ne zanimaju, ali mi je stalo do mišljenja ljudi. Ako sam dvadeset osam godina čuvala svoje ime, neću dozvoliiti da neko dvadeset i devete izmišljajući kreira lažnu sliku o meni. A meni lično je enigma da nekome smetam. Povukla sam se, nisam u žiži interesovanja, odbijam najsjajnije ponude za solističke koncerte i bilo šta veliko, glamurozno i jako u Srbiji, baš da ne bih izazivala neprijatelje. Ali, ma koliko se povlačim to nije dovoljno. Kad se Toniju detinjasto obratim i kažem mu: Nije fer, šta sam uradila da bi mi smeštali, on mi se obrati rečima: Ako ne želiš probleme prestani da pevaš, zatvorićemo televiziju i prodaćemo dvorac. Moje ime i uspeh su mi oprostili, nekako i uspeh televizije, ali dvorac mi nikako ne praštaju. Nisam bila luda kada sam krila da smo kupili tu građevinu, iako moj suprug i ja ništa nikome nismo uzeli ni ukrali da bismo je kupili. Niko nije zaplakao zbog nas. Sve smo stekli svojim radom i sposobnošću.
Story: Šta je za vas dorac Ebenfurt osim statusnog simbola?
- Ne doživljavam ga kao statusni simbol. Imamo ga dve godine i i dalje mi je teško da poverujem da je to naše. Zaljubljena sam u druge vrednosti tog dvorca koji ima božanstvenu istoriju. Dobijam groznicu kada se udubim u biografiju tog zdanja. Pre dva meseca smo dobili poziv od austrijske državne televizije ORF i saopštili su nam da je otkriveno kako je dvorac u određenom periodu svoje istorije pripadao porodici Sutner iz koje potiče književnica Berta fon Sutner. Ona je 1905. godine dobila Nobelovu nagradu za mir i nedavno je pronađen njen audio snimak nastao u Ebenfurtu. Umetnička i kulturna vrednost dvorca je ogromna i to me fascinira. Finansijska vrednost namjanje je bitna i ne interesuje me ta vrsta njegove procene.
Story: Austrijski mediji objavili su da je u Ebenfurtu sprovedena rutinska kontrola radnika koje su angažovale građevinske firme. Kako se od toga kao početne informacije došlo do priče o vašoj umešanosti u ilegalni boravak radnika u vašem dvorcu?
- Reč je o akciji sprovedenoj u celoj Austriji koja je sasvim uobičajena i normalna jer su otvorene granice i mnogo je onih koji ilegalno pokušavaju da borave u toj zemlji. Nije moje da znam koliko je radnika privedeno, ni da li su uopšte proterani. Inspekcija rada me nije o tome obavšetavala jer su građevinske firme zadužene za angažovane radnike. Bila sam luda što sam ulazila u tu priču i objašnjavala šta se dogodilo, raspitujući se za činjenice koje me se ne tiču. Trebalo je da se nasmejem i zahvalim svima za medijsku kampanju kakvu u životu nisam imala. Kada sam održala humanitarni koncert na kome je prikupljeno 40.000 evra imala sam dva reda u novinama, kada sam od strane države Austrije izabrana za počasnog ambasadora Evropskog prvenstava u odbojci imala sam tri reda, a pošto je u Srbiji potrebno da neko pomene policiju uz tvoje ime da bi bio in, ja na kraju u ovoj priči ispadoh in i dobih naslovne strane.
Story: Čini se da psihički ipak niste prošli tako olako kroz ovu situaciju?
- Krivo mi je jedino što je sve okončano za dva dana jer sam ispala iz fazona i ne znam kako u Srbiji funkcionišu mediji i grupacije mojih neprijatelja koji od kapi rose napraviše grad. Ne mislim da sam faca zbog te priče i nisam prošla bezbolno kroz to jer mi je najveća uvreda da neko pokuša da isprlja moj obraz. To ne dozvoljavam. Niko ne može da me svrsta u koš kom ne pripadam. Ali pored toga što sam bila in bar dva dana, zahvalna sam svojim neprijateljima i na tome što su me pripremili za buduće udarce pošto mi se čini da ovo nije kraj.
Story: Ipak kažete da to nije prva priča u kojoj vam pojedinci konstruišu probleme sa zakonom?
- Pre šest godina u jednom nedeljnom tabloidu objavljen je tekst o tome kako me juri finansijska policija i da je pitanje dana kada ću biti privedena. Tada sam pravila konferenciju za štampu i donosila potvrde od austrijske policije da nisam imala nikakvih problema. Te godine izdala sam album Luče moje i verujem da su neprijatelji udarili na mene jer sam imala hitove. Znam da su mi se tada neki smejali što sam pravila konferenciju za štampu, ali ovoga puta nisam imala nameru da to činim. Ne želim više da sama donosim potvrde i glumim klovna, ali zato se u Austriji može sve proveriti. Da je bilo jedan odsto istine u svemu što je napisano, ne bi ovo tako brzo prošlo već bi se o meni i dalje pisalo u negativnom kontekstu.
Story: Je li vas ta afera rasplakala?
- Ipak imam četrdeset i četiri godine i naučila sam da ne treba plakati zbog gluposti. Barem toliko sam sazrela u svojoj naivnosti, iako sam i dalje veliko dete. U momentu me je bilo sramota da neko poveruje kako je to istina. Da nemam osećaj stida u sebi, svašta bih radila u svojoj karijeri naročito kao mlada devojka ali imam, i nije mi svejedno. Plašila sam se da neko ne poveruje u tu priču i isprva me je bolelo sve to, a već kasnije je proradio srpski inat i rekla sam sebi: Neću nikome dati to zadovoljstvo da pomisli da me je povredio.
Nikola Rumenić
