U susret premijeri predstave "Urnebesna tama" u Ateljeu 212, razgovarali smo sa glumcem Vučićem Perovićem na temu popularnosti, o tome kako se snalazi na sceni kao neko ko veruje da nema ritma, ali i o njegovom emotivnom statusu.
Šta ti je najteže palo dok ste spremali predstavu "Urnebesna tama"?
- Koreografija. Imam neki utisak da kuburim sa ritmom, za to mi treba posebna koncentracija. Ali kolege su mi rekle da nije baš tako, da sve ide kako treba, tako da ću im verovati, pa ćemo da vidimo.
Završio si glumu, a na glumi imaš i balet; ako si imao balet, zar ne misliš da ipak imaš ritma?
- Istina, ali nije to moja glavna karakteristika, da bih mogao time da se dičim.
Aleksandar Radojičić: Ne zavidim kolegama, ima dovoljno uloga za sve
Kako ti prija popularnost, da li te je promenila?
- Obično me prepoznaju deca od devet do jedanaest godina, to je moja ciljna grupa. Ne mislim da sam popularan, mislim da sam tu i tamo poznat među klincima i to sve zbog "Sinđelića". Popularnost me nije izmenila uopšte, nisam naklonjen tome. Mislim da mi više odmaže nego što mi pomaže. Nije to moja šolja čaja, ne volim tu popularnost... Neke moje kolege to vole i eto im, ali ja nekako baš i ne.
Kakav je tvoj emotivni status?
- To je za ovu priču nevažno.
Sarađivao si sa mnogim velikim imenima. Da li postoji neko s kim bi glumio a još uvek nisi?
- Ima ih onoliko... Želim da radim sa svima. To mi je želja, da radim što raznovrsnije i sa svima. Ne bih mogao sada da se odlučim za samo jednu osobu, jer ću doći kući i pomisliti: "Jao, što nisam rekao s ovim ili s onim".
Da te prepozna zbog "Sinđelića" ili "Vojne akademije" neko sa kim bi želeo da sarađuješ, kako bi odreagovao, da li bi imao tremu?
- Zavisi sve od vaspitanja i samog prilaska osobe koja me prepozna. Kad su klinci s roditeljima u pitanju, to je divno, ali kada neki nadobudni ljudi zahtevaju slikanje i naređuju, to se onda i ne desi. Trudim se da izbegnem sve što mogu da izbegnem.
Gde vidiš sebe za deset godina?
- Sve je moguće. Voleo bih da sebe vidim u poslu, da se bavim stvarima kojima se bavim na način na koji se bavim. Da li ću imati tu sreću da to i sprovedem, to baš i ne znam.
Snovi koje još uvek nisi ostvario?
- Akademiju sam upisao sa dvadeset i jednom godinom, bio sam najstariji na klasi. Bio mi je san da se bavim glumom i za sad mi uspeva jer radim. Sad, do kada, to ćemo videti.
Šta bi bio da nisi glumac?
- Želja mi je bila da budem pilot, mađioničar, ali to su puke želje. Verujem da je dobro što sam glumac.
