Davne 1916. pridružila Čaplinu i tadašnjem suprugu Ferbanksu u osnivanju kompanije "Junajted artists", a 1929. godine Meri Pikford dobila je Oskara za najbolju žensku ulogu u filmu "Koketa" (prvi zvučni film u kojem je igrala).
Kada je po prvi put čula čula svoj nasnimljeni glas, zaprepšćenju nije se video kraj:
To nisam ja... To nije moguće. Zvučim kao da mi je 12 ili 13 godina."
Kasnije, pošto je donela odluku da se penzioniše, počeli su problemi sa alkoholom, kakve je, inače, imao i njen otac. Izgubila je majku, sestru i brata, razvela se... a "nestanak" nemog filma bila je kao kap koja je prelila čašu i odvela je pravo u depresiju.
Jednom prilikom je pod zakletvom na sudu rekla kako ima 21 godinu, uskoro 20, a bila je napunila 67. Gde god da se okrenula - za nju bili su problemi i tama. Ni sa decom koju je usvojila nije uspela da održi normalan odnos. Šezdesetih je već sa svima koji su je posećivali razgovarala telefonom iz spavaće sobe.
Ipak, velika želja da umre kao Kanađanka bila joj je uslišena. Ona je, naime, dobila americko državljanstvo dok je bila u braku sa drugim suprugom, Ferbenksom (udavala se tri puta). Uspela je da "izvuče" dvojno, i preminula u maju 1979. usled komplikacija cerebralne hemoragije koju je pretrpela nedelju dana ranije.
Priča se kako njen duh i danas šeta imanjem Pikford, gde je glumica živela. Takođe, navodi se da to uopšte nije neobično, jer je kuća već bila ukleta kada se porodica uselila.
