Kada je 1934. maturirala, dobila je školarinu za fakultet u Oaklandu kako bi se školovala za učiteljicu, a paralelno s tim dobila je ponudu za novu ulogu.
Kada je u maju u Miniepolisu policajac prilikom nasilnog privođenja ubio Afroamerikanca Džordža Flojda širom Amerike, a potom i sveta, proširili su se protesti protiv sistemskog rasizma i diskriminacije. Protesti su se prelili i na filmsku i televizijsku kulturu, a osudu javnosti dobio je i kultni film Viktora Fleminga iz 1939., "Prohujalo s vihorom", koji je još od početaka prikazivanja bio kritikovan zbog preteranog romantiziranja robovlasništva ali uopšte zbog perpetuiranja rasnih stereotipa. Mi se ovoga puta nećemo baviti diskriminacijom, protesti i sličnim stvarima, već glumicom Olivijom de Heviland, koja je u filmu odigrala Melani Hamilton i za nju dobila prvu od ukupno pet nominacija za prestižnu nagradu Oskar, a koja je sa svoje 104 godine danas jedina živa glumica zlatnog doba Holivuda.
Rođena kao Olivija Meri de Hejvilend 1. jula 1916. godine u Tokiju, početkom ovog meseca navršila je neverovatne 104 godine. Svojim načinom života celog života privlačila je veliku pažnju, kao i sudskim sporovima koje je pokretala.
Jedan od njih bio je i navodno neovlašteno korišćenje njenog imena u drami Rajana Marfija "Zavada", a pozadina te priče krije se u njnom kontroverznom i svađama ispunjenom odnosu s mlađom sestrom, takođe proslavljenom glumicom, Džoan Fontejn.
Njen otac Volter de Hejvilend bio je profesor engleskog jezika na fakultetu u Tokiju, nakon čega je dobio licencu za advokata. S druge strane, majka Lilijan Fontejn, koja se školovala na čuvenom Royal Academy of Dramatic Art u Londonu, bila je pozorišna glumica, ali i pevačica koja je odlazila na turneje sa rediteljem Ralfom Vonom Vilijamsom. Njeni roditelji upoznali su se u Japanu 1913. i već iduće se venčali, ali njihov brak nije bio srećan, budući da je većinu istog Volter de Hejvilend proveo u mnogobrojnim vanbračnim aferama.
Nakon Olivijinog rođenja porodica se preselila u veliku kuću u Tokiju, gde je Lilijan podučavala pevanje. 15 meseci kasnije rodila se i mlađa ćerka Džoan, da bi Lilijan u oktobru 1919. nagovorila supruga da se vrate u Englesku za koju je smatrala da bi bila bolja za vaspitanje njihovih ćerki. Povratak kući bio je brodom koji je prvo pristao u San Francisku. Porodica se tamo privremeno iskrcala kako bi izlečili Olivijin tonzilitis, a nakon što je Džoan obolela od upale pluća, Lillijan je odlučila sa ćerkama da ostane i živi u Kaliforniji.
Nakon što ih je napustio suprug i otac i vratio se u Japan u zagrljaj njihove kućepaziteljice, koja mu je na kraju postala druga supruga, majka i ćerke smestile su se u mestu Saratoga, 80 kilometara udaljenom od San Franciska. Od malih nogu Olivija je odgajana da ceni umjetnost - sa četiri godine krenula je na časove baleta, a već godinu kasnije i na klavir. I pre nego što je navršila šest godina, Olivija de Hevilend naučila je da čita. Kako bi joj usavršila dikciju, majka joj je čitala Šekspira. Kada je 1922. upisala školu, postala je zaljubljenica u čitanje, pisanje poezije, crtanje…
Nastavak na sledećoj strani!
Nakon što je 1925. godine razvod njenih roditelja napokon finaliziran, njena se majka udala za Džordža Milana Fontejna, upravnikaa prodavnice, koji je finansijski obezbedio porodicu, ali zbog svoje strogosti nije bio omiljen kod svojih poćerki, koje su ubrzo počele da mu se suprotstavljaju.
Iako je sanjala da će postati učiteljica engleskog jezika, paralelno sa srednjom školom upisala je Notre Dame Convent pa je 1933., kao tinejdžerka, imala svoj debi u amaterskom pozorištu u predstavi ‘Alisa u zemlji čuda’. Glumila je i u nekoliko školskih predstava, a upravo ta njena ljubav prema glumi na kraju je postala predmet svađe s očuhom, koji joj je zabranio da dalje glumi.
Olivija je tada dobila glavnu ulogu u školskoj predstavi ‘Razum i osećajnost’, a kada je njen očuh to saznao postavio joj je ultimatum - ili će ostati kod kuće ili će prihvatiti ulogu pa više neće imati dom. Kako ne bi izneverila školu, ali i prijatelje, Olivija de Hevilend napustila je poridičan dom i uselila se kod porodičnih prijatelja.
Kada je 1934. maturirala, dobila je školarinu za fakultet u Oaklandu kako bi se školovala za učiteljicu, a paralelno s tim dobila je ponudu za novu ulogu. Tog leta, austrijski režiser Maks Reinhardt došao je u Kaliforniju kako bi postavio veliku predstavu na Hollywood Bowlu, a nakon što je njegov asistent video Oliviju kako glumi u Saratogi, ponudio joj je da glumi drugu zamenu. Samo nedelju dana pre premijere glavna glumica, kao i prva zamena napustile su projekat i ostavile tada 18-godišnju Oliviju na milost i nemilost publike.
Impresioniran njenom glumom, Reinhardt joj je ponudio ulogu na četvoronedeljnoj turneji s predstavom, tokom koje je on sam dobio ponudu filmskog studija Vorner Bros da svoju predstavu 'San letnje noći' režira kao film. Glavnu ulogu ponudio je naravno njoj, a na nagovor Reinhardta i izvršnog producenta, potpisala je i petogodišnji ugovor sa studijom s početničkom platom od 200 dolara nedeljno. Bilo je to 12. decembra 1934., nakon čega je krenula njena holivudska karijera.
Predstava ‘San letnje noći’, koja je potom dobila svoju filmsku verziju, na kraju je postao njen debi na filmskom platnu. Još tokom snimanja zainteresovala se da nauči sve o filmu i snimanjima, zato je do završetka već znala kakav uticaj ima svetlo, a kakav ugao kamere na finalni proizvod, što je kasnije itekako znala da iskoristi. Iako kritika nije bila preterano naklonjena filmu, gluma Olivije de Hevilend neviđeno je nahvaljena, a upravo je zbog te uloge, u kojoj je bila sva očaravajuća i divna, i kasnije dobijala slične uloge, što se njoj zapravo i nije preterano svidelo.
Razne uloge su se nizale, a 1936. Olivija je dogovorila i potpisala novi, sedmogodišnji ugovor s Vorner Brosom s nedeljnom platom od 500 dolara. U septembru 1937. odabrana je za ulogu Lejdi Merijen u filmu ‘Pustolovine Robina Huda’, u kojem je glumila nasuprot Erola Flina, a zahvaljujući neverovatnom uspehu filma, Olivija de Hevilend postala je sve traženija.
A onda je stigla 1939. i ponuda da ovekoveči Melani Hamilton u filmu ‘Prohujalo s vihorom’ i zaigra nasuprot strastvene Skarlet O Hare koju je odglumila Vivijen Li. Za tu ulogu Olivija je dobila najveće priznanje - nominaciju za Oskara za najbolju sporednu žensku ulogu, ali zlatnu statuu tada nije ponela kući. Više sreće imala je 1946., kada je osvojila Oskara za ulogu u filmu 'Svakom svoje', a potom i 1949. za ‘Naslednicu’.
Nakon što je odbila nekoliko uloga i bila suspendovana od strane studija na neko vreme, a sve pod tim sedmogodišnjim ugovorom, Olivija se odlučila da tuži studio nakon njihove tvrdnje da im i nakon isteka ugovora duguje još šest meseci snimanja i to za sve vreme koje je bila suspendovana. Njena hrabra odluka da tuži studio pokazala se na kraju itekako ispravnom i za nju i za njene kolege koji nakon toga više nisu bili ‘robovi filmskih studija’ pa su mogli mnogo bolje da pregovaraju. Priznanje joj je odala čak i životna rivalka, sestra Džoan Fontejn, koja je komentarisala sve to: ‘Holivud itekako duguje Oliviji.’
NE PROPUSTITE
