Tokom tog buntovničkog perioda oblačila se u crno, bojila kosu u ljubičasto i posećivala rok koncerte sa tadašnjim momkom
Glumica i ambasadorka UNICEF-a, zanosna Anđelina Džoli, rođena je 4. juna 1975. godine u Los Anđelesu kao drugo dete američkog glumca Džona Vojta i Maršelin Bertran, glumice francuskog porekla, koji su se razveli kada je njihova ćerka imala samo godinu dana. Maršelin se zbog Anđeline i njenog dve godine starijeg brata Džejmsa odrekla karijere i posle razvoda sa decom preselila u Njujork, a preminula je 27. januara 2007. od raka jajnika, piše glossy.rs.
Još kao devojčica, Anđelina je bila nestašna i drugačija od svojih vršnjakinja. U osnovnoj školi pridružila se grupi devojčica "Kissy Girls" koje su za vreme odmora lovile dečake i ljubile ih dok oni ne bi počeli da vrište. Banda je rasturena kada je direktor škole pozvao roditelje devojčica na razgovor.
Takođe, Andželina je kao mala sakupljala zmije i guštere i bila zaljubljena u gospodina Spoka iz Zvezdanih staza. Sa majkom je redovno išla na projekcije filmova i kasnije je rekla kako ju je upravo to navelo da se bavi glumom.
Njena majka je preživljavala sa skromnim prihodima i Anđelina je često nosila polovnu odeću. Drugi učenici su je zadirkivali zbog toga što je bila izuzetno mršava, nosila je naočare i naramenice.
Na časove glume na čuvenu Li Strazberg akademiju krenula je kao jedanaestogodišnjakinja, a sa petnaest godina oprobala se i kao manekenka, mada je retko prolazila na kastinzima. To ju je učinilo nesrećnom, pa se povlačila u sebe. Prestala je čak da ide i na časove glume i izrazila želju da postane pogrebnik.
Tokom tog buntovničkog perioda oblačila se u crno, bojila kosu u ljubičasto i posećivala rok koncerte sa tadašnjim momkom. Posle dve godine, vratila se časovima glume i završila srednju školu. U isto vreme opet se oprobala kao manekenka u Los Anđelesu, Londonu, Njujorku i tada je imala mnogo više uspeha.
Ipak, njeno umanjeno mladalačko samopouzdanje prouzrokovalo je potištenost, pa je počela da se samopovređuje. Kasnije je to prokomentarisala u jednoj emisiji CNN-a:
"Sakupljala sam noževe i uvek sam ih imala nadohvat ruke. Iz nekog razloga, ritual sečenja i samopovređivanja, kao i osećanje bola, činili su me živom. Osećala sam se slobodnom i to je za mene bila neka vrsta terapije. Duboko u srcu ja sam uvek bila i uvek ću biti mala pankerka sa tetovažama." - opisuje taj period Džolijeva čiji je pubertet bio pravi pakao za njenu majku, sve do 1991. godine, kada se ponovo posvetila glumi.
Nastavak na sledećoj strani!
