Vesna Čipčić: Spremna sam na sve nove izazove

Iza vrata svog velelepnog doma naša legendarna glumica Vesna Čipčić evocira uspomene na poslednje dane s majkom pre nego što su se prošle jeseni zauvek rastale, priča o svom odnosu s decom i objašnjava zašto nije talentovana za brak

U mojoj kući gotovo se svakodnevno prčka po šerpicama. To mi je ostalo još iz roditeljskog doma, a takav je i red. Kod mene se još i više mlati varjačom

- Retki su trenuci kada smo svi na okupu. Anja sa svojom drugaricom živi u potkrovlju gde vode svoje domaćinstvo, a Ivan ima svoj deo
Spremam se na planinu. Sa svojom lepotom i tišinom, Divčibare su kao stvorene za tu moju ljubav i aktivnost. Volim i sunce, a i ovog puta sam se, kao što to leti inače radim, preselila u svoju drugu kuću u Rovinju. Taj grad doneo mi je novu spoznaju života, prijateljstva i međuljudskih odnosa. Tamo osvajam nove prostore, pre svega kad je reč o socijalnom životu, ali tu se odvija i fina razmena umetničkih niti između mnogih zanimljivih umetnika i mene. Ovo leto bilo je posebno jer sam iz Rovinja odlazila na svoje profesionalne zadatke: u Niš, Mostar i Karlovce

Nagrade su odavno poznate, ali ono što je ostalo kao moj najlepši utisak jeste lakoća s kojom smo se nas troje dogovorili i podelili nagrade. To mi je vratilo veru u postojanje sistema vrednosti koji se među profesionalcima lako uspostavi. Ponekad mi se čini da umetnici nekritično saopštavaju kako su počastvovani zbog ovoga ili onoga, pa se taj pojam časti u mom poimanju prilično devalvira. I zato se ustručavam da kažem, mada nemam druge reči za to, kako sam letos bila počastvovana kada sam otvorila 96. Šantićeve večeri poezije. Govorila sam njegovu poeziju, ali i njemu u čast kazivala stihove Crnjanskog, Radičevića, Danice Maksimović, Mike Antića. Lepotu prve nedelje septembra za mene predstavlja Brankovo kolo, najznačajnija pesnička manifestacija u nekadašnjoj Jugoslaviji. Tamo sam, na moju sreću, pozivana poslednjih 25 godina. Zahvaljujući Kolu poezija je dobila posebno mestu u mom srcu. Kruna mog letošnjeg odmora bila je Verona, gde sam gledala i slušala operu Nabuko Đuzepea Verdija. Teško je opisati taj doživljaj kad se udruži 250 glasova. Ta snaga i lepota putuje do samog Boga –

I to boravkom od nekoliko sati u kancelariji, uz kafu naravno. Nažalost, obavezama koje nisu baš prijatne, dosadne su i nekreativne. Ne ispuštam telefon iz ruke. Ali kada se posle svih putovanja tokom leta skrasim u svom domu, u mojoj podeli životnih interesovanja, to je zapravo povratak na sve ono što predstavlja osnov moje profesije i mog života. Vraćam se kući i svim lepim obavezama prema svojoj deci, pozorištu, druženju, slikama... Uspela sam da osmislim i privatni i profesionalni život tako da više nema prostora za ono kako padne. Naravno, to ne znači da sam izgubila spontanost koja nam je svima preko potrebna. U stvari, ja ne znam za dan bez obaveza. Kuća je možda i najveća, ali za mene je veliko zadovoljstvo

Kad sam odlazila iz Kikinde, nisam ni slutila da će me u njoj ikada sačekati takva lepota kakvu mi ona pruža danas. Toliko mi prija boravak u njoj, da mi se nekad čini kao da su se svi dogovorili: Stigla je Vesna, učinimo sve da joj bude lepo –
etke koje nemaju decu, po pravilu, veoma su privržene deci svog brata ili sestre. Bila sam za tetka Cicu obožavana ćerka njenog brata. Ne bih da opisujem koliko je ona volela mene, ali imam potrebu da kažem koliko sam ja nju volela. Takve tetke, sigurna sam, nema ni u literaturi ni na filmu –
Dok trajem u spoznaji da vredni ljudi odlaze tako što nikome ne žele da budu teret, crpeću utehu za to što je više nema. Onako kako je bila dobra, plemenita, puna razumevanja, moja mila majčica tako je tiho i dostojanstveno i otišla. To me obavezuje da mislim i govorim o njoj kao o ženi čije sam kvalitete spoznala i koje ću morati i sama da negujem. Imala sam tu sreću da sam i s majkom i sa ocem imala blizak odnos, pa teško mogu da odredim ko mi je od njih više pomogao. Ne mogu da kažem kako mi je ona davala savete u ljubavi. Bila je žena tradicionalnog, starinskog vaspitanja koja je imala samo jednog čoveka u životu – mog oca. Rano sam naučila da poštujem njen sistem vrednosti, a ona je bila dovoljno mudra da ne utiče s tog aspekta na moj život. Ali učila me je da je porodica svetinja i najvažniji projekat u životu –
Deca su nam uvek deca, samo što u različitom dobu imaju drugačiju potrebu za roditeljima. Uvek sam uspevala, pa i danas, da nađem vremena i za sebe. Naučila sam da poštujem vreme svojih najbližih i kad se tako ponašate, podrazumeva se da imate i svoj prostor. Sa Anjom zajednički posao komentarišem onoliko koliko ona to želi. Sve drugo bilo bi nametanje autoriteta, što meni nije svojstveno. Kad god je potrebno, ona zna da sam uz nju. Mene njen profesionalni uspeh posebno raduje kada vidim rezultat koji se ne oslanja samo na ono što je ponela iz kuće. Ivan ima 20 godina, suptilan je u odnosu sa svojim bližnjima, duhovit i ume logično da misli. S tim zbirom osobina, ne brinem za njegovu budućnost

Nisam radoznala kada je reč o ljudima oko mene, ali normalno je da me zanima šta rade i kako žive moja deca. Naravno, dobijam od njih onoliko koliko oni smatraju da je potrebno. Najvažnije mi je da između nas nema velikih tajni. Verovatno samo malih, potrebnih skrivalica. Zahvalna sam im na svakoj kritici jer su mi njihove primedbe dragocene – iz njih saznajem gde smo generacijski, šta je to što ja ne razumem, gde su oni otišli a ja, možda, zaostala. Inače, malo je zajedničkog slobodnog vremena, pa se trudimo da uživamo što više u dugim razgovorima. Kada nam vreme dozvoli, otputujemo u neke nove krajeve –
To je već gotovo tradicija. Uživam da srećne trenutke podelim sa svojim dragim prijateljima i to mi, moram priznati, ide od ruke. S radošću pripremam trpezu, a i muzičari su uvek dobro došli, pa bili to slava, rođendani, premijere ili pozdrav proleću. Važno mi je da je povod lep. Svi mi imamo malo slobodnog vremena i tako sunovratno živimo da je to uvek lep povod da se sretnemo i opustimo –
Recepta se nisam držala ni kad sam prvi put kuvala pasulj, a nismo znali koliko je dosta. Tako je i u životu. Biti u braku a imati ljubavnika, biti razvedena, s ljubavnikom ili sama... Sve su to poznate situacije o kojima počesto sudimo. Niti sudim niti osuđujem. Pravo da sama biram kako ću živeti dajem i drugima. Najbolje je ono kako živim danas. Možda su moje koleginice Zaza Gabor, Lana Tarner, Džoan Kolins i Elizabet Tejlor bile apsolutno talentovane za brak, ali ja ne posedujem takvu nadarenost. Pitanje sudbine, tačnije sudbonosnih susreta, ostalo je u domenu literature za mene
Koga život nije dočekao nespremnog? U zrelim godinama, posle tolikog treninga, spremna sam na život sa svim njegovim bezobrazlucima. I danas se rukovodim time da se vrata ne otvaraju nogom zato što sam u kući vaspitana da pokucam ili pozvonim. Mržnja je jedna od ljudskih osobina koja truje. Rano sam počela da se trujem duvanom i to je dovoljna mržnja, ali spram sebe. Verujem da sam rođena s mnogo više dobrih vibracija, mada sam malo i trenirala –
Logično je da se radujem novim predstavama. Neke su na vidiku, jedna me posebno čini srećnom i pričaćemo sledeći put o njoj. Tri su stare predstave zbog kojih se radujem i u ovoj sezoni. Mleko je drama na tragu grčke tragedije u današnjem vremenu, Oskar i mama Roz himna životu i radosti, a Harold i Mod moja radost što delim scenu sa  Milenom Dravić
Izazov može biti samo izlet u nepoznato. S mojim iskustvom to je prilično teško, ali ne i nemoguće. O tome svedoče ne samo predstave koje sam nabrojala već i sve ostalo što igram u pozorištu, vampiricu u Transilvaniji ili kraljicu u Pužiću. To je razlog što verujem da sutra mogu biti i Kapetan Kuka. Ako se to dogodi, verujem da ću kukom kao magnetom privlačiti publiku i sledećih deset godina


Piše: Jasmina Antonijević Milošević