Usnija Redžepova: Mir u hladovini stare smokve

Poznata pevačica Usnija Redžepova i njen suprug Svetomir Šešić Šele tokom trodecenijskog braka promenili su tri adrese stanovanja, a pre osam godina skrasili su se u novoj kući na Dušanovcu, koju su podigli iz temelja i opremili sa mnogo ljubavi

Pošto su objedinili iskustva koja su stekli tokom boravka u stanu u centru prestonice, a kasnije i u kući na periferiji grada, pevačica Usnija Redžepova i njen suprug Svetomir Šešić Šele, doneli su odluku da nedaleko od gradskog jezgra sazidaju novu kuću, u koju su utkali sve zajedničke snove i ideje. Tako su pre četiri godine u svoje lične karte uneli novu adresu male ulice sa Dušanovca. Usnija i Svetomir u skladnoj bračnoj zajednici žive gotovo trideset godina i imaju zajedničku crtu povodom odabira muzike kojom se bave, ali isto toliko su njihovi ukusi različiti kada je reč o uređenju enterijera, kao što su im i navike znatno drugačije.

Od kada je još kao devetnaestogodišnjakinja došla iz rodnog Skoplja u Beograd na studije arapskog jezika i književnosti, poznata pevačica je promenila tek nekoliko adresa, ali je svaka u njenom životu ispisala neizbrisiv trag.

- Prvi susret sa prestoničkim životom osetila sam u četvrtom bloku Studentskog grada. Bilo nas je devetoro u sobi, ne računajući još dva ilegalca. To mi je ipak najdraži period života, jer sam odmalena navikla da nas je u kući mnogo. Dve godine kasnije, kupovinom malog stana od trideset šest kvadrata u Cerskoj ulici, završio se moj podstanarski život. Tu smo kasnije Šele i ja počeli da se kućimo, a tek smo 1985. godine u Jovanovoj ulici kupili salonski stan od sto kvadrata.

Vreme u kojem su otpočeli zajednički život, ali i ideje koje su dobili obilazeći inostranstvo, podstakli su par na gradnju velelepne kuće u Maloj Moštanici, dvadesetak kilometara udaljenoj od Beograda. Iako pevačica i danas o njoj govori s jednakom ljubavlju i žarom s kojima je učestvovala u njenom podizanju, zdanje koje je godinama činilo srećnom više nije u njihovom vlasništvu.

- Počeli smo da je zidamo odmah nakon venčanja 1978. godine i već naredne sezone bila je spremna za useljenje. Projekat smo doneli iz Australije, a arhitekta je uslišio moje želje i dodao veliki atrijum u sredini kuće, kroz koji sam imala kontakt sa otvorenom i zatvorenom terasom. Iako je Šele želeo vikend kućicu, izborila sam se da dobijem svoj dvorac. Međutim, zbog prirode posla, kao i konstantnih putovanja, nismo imali vremena da je koristimo, osim što smo u nju odlazili periodično sa društvom i ostajali na malim proslavama po dva, tri dana. Donosili bismo hranu i piće, divno se provodili, a onda sve lepo sredili, zaključali kuću i nismo išli tamo po tri meseca.

Sredinom devedesetih, kada su putovanja estradnih umetnika zbog teške situacije u državi bila  redukovana, Usnija i Šele su odlučili da se iz centra velegrada presele u Malu Moštanicu i u potpunosti iskoriste taj bajkoviti mir.

- Tamo smo izdržali skoro pet godina. Sve je to lepo, ali za naš način života isuviše mirno i daleko od gradske vreve, koja nas oboje pokreće. Pogotovo je za Šeleta taj mir bio nepodnošljiv, jer on voli da svako veče prošeta gradom i vidi se sa svojim drugarima. Na kraju, ipak smo morali da prodamo kuću.

Život u širem centru metropole i uživanje u prelepom vrtu ukrašenom šarenim cvetovima neobičnih biljaka, bračni par je objedinio pre četiri godine, kada su sazidali novu kuću u kojoj žele da provedu ostatak života.

- Na mestu našeg sadašnjeg doma nalazila se oronula kuća mojih pokojnih roditelja - priča nekadašnji urednik Prvog programa Radio Beograda. - Bila je toliko stara da ni temelj nije imala, pa smo iskopali novi i podigli kuću od oko dvesta kvadrata. Iako danas uživamo u našoj zamisli koju smo na sreću uspešno sproveli u delo, tokom gradnje smo imali dosta problema. Službenici Opštine Voždovac toliko su nas maltretirali da sam im jednog dana tražio da me stave na njihov platni spisak, jer sam dve godine svakog dana, osim nedeljom, odlazio tamo da dokazujem kako je zemljište moje. Ni danas ne razumem zašto su nam ometali gradnju, ali su na kraju priznali da su pogrešili. Imao sam ideju da sazidamo kuću koja će nam pre svega pružiti udobnost. Leti je ovde veoma prijatno, debela je hladovina, a zimi je ušuškano uz malo grejanja, jer je ispod fasade postavljena najbolja izolacija.

- U vreme trajanja radova na kući ja sam bila u Moštanici, a Šele je nadgledao majstore. Kada sam stigla već je sve bilo završeno, pa sam uređivala enterijer. Oduvek sam volela antikvitete i stari nameštaj, koji je preovlađivao u našim prethodnim prostorima, a pošto se nije uklopio s ovim rasporedom prostorija, smestili smo ga u donji deo kuće koji ne koristimo. Zbog nižih plafona, nismo mogli da prenesemo ni ogromne, salonske lustere, koje sam oduvek volela. Šele je insistirao da plafoni budu niži, kako bi nam kasnije, u stare dane, bilo toplije, pa sam se jedva izborila da makar prozor u trpezariji bude preko celog zida – kaže Usnija.  

Upravo sa tog prozora prostire se pogled na divno uređenu baštu na dva nivoa, u kojoj je nekoliko garnitura za sedenje, raspoređenih oko velike smokve koja dominira otvorenim prostorom. Cveće u najrazličitijim nijansama veselih boja najlepši je ukras zelenoj travi koja okružuje belu fasadu, dok pokućstvo čuva simpatični pas rase čau-čau.

- Lepo smo sredili dvorište, ali sad su pristigle godine, a mi smo sami sa psom Atosom, koji neće da nam pomogne - kaže Šele. - Oko kuće uvek ima posla, pa dok ja završavam grublje radove, Usnija vodi računa o detaljima u enterijeru. Obožavamo da primamo goste i veoma smo društveni. Kad smo sami pola sata, već razmišljamo koga da pozovemo da dođe kod nas ili kod koga da odemo.

U prednjem delu gornjeg sprata kuće je ogromni dnevni boravak sa odvojenom kuhinjom. Primaćom sobom dominira Bošnjački garnitura za sedenje u svetlim i bež tonovima, kao i komode od punog drveta, u čijim fiokama bračni par čuva brojne dragocene uspomene. Dugi i uzani hodnik spaja dnevni salon sa spavaćim odajama i kupatilom, za koje Šele često u šali kaže da su sređene kao u hotelu.

- Imam kućnu pomoćnicu koja dolazi jednom nedeljno, dok ja svakodnevno sređujem kuhinju, kupatilo i spavaće sobe. Uz to, svaki dan kuvam, jer moj muž ipak najviše uživa u specijalitetima koje mu ja pripremim - ističe Usnija.

- To što radimo zajedno, Šeletu i meni je olakšavajuća okolnost i uvek se lako oko svega dogovorimo. Sa svojim orkestrom uvek me je pratio na svim putovanjima, a moje je bilo samo da se doteram i pevam kako treba. Veoma sam zadovoljna, jer sam uz svog supruga sačuvala sebe.

Na ljubav i razumevanje koji su utkani u njihov život, često ih podsete razni predmeti i uspomene na prošla vremena, koje u svom domu čuvaju baš kao u nekom porodičnom muzeju.

- Veliku lampu u obliku statue devojke nosila sam uvek sa sobom kud god da sam se selila i ona je u mom posedu još od devojačkih dana. Dobila sam je davno od jednog mog prijatelja, baletskog igrača Narodnog pozorišta. Videvši je kod njega u stanu toliko sam se oduševila da sam ga zamolila da mi je proda. Budući da me obožava, odlučio je da mi je pokloni i to mi je veoma draga uspomena na njega. Keramičkog psa, kojeg smo nazvali Lesi, Šele i ja smo kupili početkom sedamdesetih kada smo prvi put bili u Nemačkoj, tako da svaka sitnica u našem domu za nas ima neko posebno značenje.

Jasmina Antonijević

Tekst je objavljen u 101. broju magazina Story, 28. avgusta 2007. godine.