Izvadila sam je iz kade i počela da je brišem peškirom. Njene male ruke, noge, stomak, crnu kosu… Kad su mi ruke bile oko njenog vrata odjednom sam, iz čista mira, pomislila – sad bih mogla da je udavim, jednim jedinim stiskom. Ne znam zašto sam to pomislila...
U jednom trenutku bilo me je strah da guram kolica s ćerkom od vrtića do kuće sedam minuta jer nisam bila sigurna hoću li pomahnitalo skrenuti s njima na put i pod auto. Na kraju me je spasilo nekoliko stvari. U jednom trenutku sam završila kod Julije, psihologa koja je kod kuće, na crno, primala pacijente. Sećam se da sam tad pred kraj već i konstantno povraćala jer od stalnoga grča nisam mogla ništa da zadržim u sebi. Pozvala je na razgovor i celu moju porodicu, nanjušila je da imam dominantnu mamu i da mora da razgovara s njom. Razgovarala je s mužem, videla decu… Jedina je imala konkretan plan šta će sa mnom. I stalno mi je govorila: “Uspećeš. Ti ćeš se izvući. Znaš zašto? Jer imaš ovo dvoje dece zbog kojih moraš uspeti.”
Žena mi je napokon dala neko svetlo. Počela je da me skida s lekova, dala mi je da pišem svaki dan šta sam uradila, pa makar to bilo samo – navukla sam čarape i skuvala sam kafu. Tako sam davala sadržaj danu, da se ne osećam beskorisno. S vremenom je stvari koje sam radila bilo sve više.
Išla sam na plivanje, akupunkturu, jogu, autogeni trening… Sve sam probala. I čini mi se da sam od svega uzela pomalo. I danas kad se unervozim, pre spavanja radim vežbu koju sam naučila na autogenom treningu i jednostavno zaspim. Najvažnija stvar bila je da shvatim da moje užasne misli nemaju nikakvu moć. I da nisam jedina kojoj se događaju, samo ih ostali ljudi naprosto odbace kao glupost, a ja od šoka što sam nešto uopšte pomislila, po njima divljački kopam.
Zadnju ulogu u ozdravljenju odigrali su proleće i jedan harmonikaš. Zvuči smešno. Savršeno bistro se sećam tog dana. Izašla sam na ulicu, sela sam na kafu na terasu kafića, osećala sam sunce kako me greje kad je došao ulični svirač i u sat vremena izređao valjda sto balada. Ja sam samo sedela, buljila u njega i slušala ga. Osećala sam kako nestaje sve loše, sve ludo, sve odvratno i ostajem napokon samo ja. Stara ja. Posle sam ga jednom srela u gradu i zahvalila sam mu. Sad znam da sam očito tada bila spremna da se osetim bolje i on mi je svojom muzikom na tom suncu pružio savršen trenutak. Napokon sam bila bolje.Danas ima trenutaka kad se bojim da ću opet pasti. Do nedavno sam se bojala da se približim prozoru jer nisam bila sigurna šta ću učiniti. Još se ponekad bojim da nekim stresnim životnim situacijama nisam dorasla. A onda opet, kad malo bolje razmislim, čini mi se da tek sada jesam.