"Posle 35 godina sam gledala Oficira s ružom i PLAKALA": Veliki intervju glumice Dragane Mrkić za Glossy

Svako dete mašta o tome šta će da bude kad poraste. Da li si ti znala od malih nogu da ćeš biti glumica?

 

Nisam od malih nogu znala da ću biti glumica. Volela sam razne stvari, zanimala me muzika, bila sam vrlo talentovana, učila sam klavir i komponovala sam, balet sam igrala... Maštala sam svašta nešto, i da budem psiholog, da budem pijanista, miks raznih poslova, dok u jednom trenutku nisam gledala jedan film, koji me potresao, strašno sam plakala. To je film Mama Huanita, ja se isplakah tu, dok su mi roditelji objasnili da je to samo film, da nije stvarno. E onda tu, u srednjoj školi, bila sam u srednjoj baletskoj školi, tu se javila organska želja da se bavim glumom. Pre toga nisam bila ni u kakvim sekcijama, dramskim radionicama, dečijim školicama. I eto, baš se javila jedna unutrašnja potreba da radim na sebi i sa sobom kao mlado biće preko glume, da mi gluma bude sredstvo za to. I onda sam otišla na Akademiju sa 17 godina i primljena i to je to.

 

 

Koji su najveći izazovi glumačkog posla i šta je to što tebi najteže pada, a šta je ono u čemu najviše uživas?

 

Izazova ima puno u glumačkom poslu, u svakom poslu. U glumačkom je to specifičnije zato što sam ja sama sebi sredstvo, jer nemam drugi alat osim same sebe, svoje fizičke pojavnosti i onog što nosim unutar sebe i s čime mogu da radim. Mnogo je stvari koje su izazovne, u mom slučaju možda je najteže padalo to neko "igranje igara" koje možemo naći u svakom poslu. Ima tu mnogo zakulisnih radnji, ali kao i u svakom poslu, bez ikakve mistifikacije - kaže Dragana, pa dodaje:

 

 

- Najlepši trenuci su mi oni kad stvaram nešto. Ako se recimo radi pozorišna predstava, meni ono što je najlepše i najzanimljivije su probe gde istražuješ sebe, rovariš po sebi, odlaziš u sopstvene dubine, upoznaješ nekog novog sebe. U tom smislu glumački posao može da bude veoma isceliteljski, holističko isceliteljski. Ima tu još predivnih stvari, kad daš sve od sebe u kadru ili na sceni, onda se zaista oseća božanska ispunjenost i jedan mir i ljubav i radost koju deliš drugima i sa drugima, s kolegama i publikom. To je jedna neverovatna energija, daješ i dobijaš jedan fantastičan krug ljubavlju, radošću, ispunjenošću i mirom.

 

 

Nakon brojnih uloga u domaćim ostvarenjima odlučila si da se povučeš sa malih ekrana. Koju ulogu smatraš krunom svoje karijere?

 

- Ne postoji uloga koju smatram "krunom", nekako ne delim uloge, ne mogu da izdvojim ni jednu koju bih izdvojila. Postoje uloge koje su mi mnogo drage, gde sam dala sve od sebe. Možda bih tu mogla da izdvojim neke filmove, 3,4 uloge u filmovima. Mogla bih da pričam o diplomskoj predstavi koja je kompilacija Beketovih i Šekspirovih teksova gde se desilo neko čudno osećanje unutrar mene gde sam se osetila kao provodnik neke energije od gore. Ta energija je ispunila celo moje biće. Ima mnogo uloga koje su mi značajne, ali ne bih mogla da izdvojim ni jedu koja mi je kruna karijere, možda će tek da dođe.

 

 

Da li postoji neka uloga koju si želela da igraš a nije ti se dogodila?

 

- U mladosti svakako da sam razmišljala u tom smeru. Želela sam da igram neke uloge u pozorištu, ali ti tekstovi ili se nisu radili ili su se jako retko radili. To su bili neki klasici, neki Dostojevski, Šekspir, neka antika. Možda uloge na filmu, neki dobar ženski lik, dobar scenario, ali toga nije ni bilo, ili je bilo retko. Ja sam imala sreću da sam imala kvalitetne ženske likove. Postoji tu jedan problem sa ženskim likovima, naročito na filmu, da nema dobro ispisanih ženskih likova. Dramaturzi, pišite više dobrih ženskih likova, za glumice. 

 

Da li žališ zbog nečega što si u karijeri uradila?

 

- Ne, možda bih volela da nisma radila neke predstave, ali ne žalim jer je sve deo iskustva. Ono što bi meni više smetalo, jeste taj neki odnos s ljudima, ako nije bio kvalitetan. Pre bih se na to orijentisala, svakako ima i ovakvih i onakvih stvari koje svi radimo. Nisu sve podjednako kvalitetne ili dobro ispisane ili na kraju krajeva ne ispadne onako kako želimo. Ali, sve je to jedno iskustvo. Ne, ne žalim.

 

 

Koja uloga ti je najdraža, a koja najizazovnija?

 

- Teško mi je da dam odgovor na ovo pitanje. Mogu da kažem da sam sada kada je preminuo Žarko Laušević gledala film "Oficir s ružom". Gledala sam ga prvi i poslednji put u Puli na premijeri i evo sada. Ophrlila me je tako neka tuga, blagost, emocije, suze su me ophrvale. Tako da mogu da kažem da mi je možda najdraža ta uloga. A najizazovnija... Pa sve su bile izazvone na svoj način jer su toliko različite, pa ne znam... Možda bih izdvojila Jelena Andrejevna u "Ujka Vanji", mislim da sam imala premalo godina za taj lik i bila mi je veoma izazovna i da mi je baš bilo potrebno još vremena u svom iskustvu da bih je dobro uradila. Bilo je mnogo uloga u kojima sam se bolje ili manje bolje snašla, kao na primer sestre Batrić, u kojima sam se organski snašla, onako baš jedan na jedan. 

 

 

Trenutno se baviš radom sa decom, da li se gluma može naučiti ili je tu ipak presudan talenat?

 

- Već dugo se bavim radom sa decom. Talenat da, bez talenta je teško, jer taj neki talenat je odraz neke naše unutrašnje potrebe da se bavimo s nečim. Nekako je sve to povezano, a opet s druge stvare bez rada na tom talentu čovek nije nigde. Potreban je veliki rad uz talenat. Ima mnogo slučajeva gde ljudi s manje talenata i zanimljivosti naprave mnogo toga zahvaljujući svojoj uporonosti i radu, prodornosti. Postoji škola, Akademija, a i ja radim sa decom sad gde pokušavam da naučim decu, ali po nekom drugačijem sistemu. A u školama, gde se obrazuju glumci, mogu se naučiti neke stvari, ali bez tog nečeg to ostaje u domenu odrađivanja nečega, nema tu onog žara i poruke koja iznutra treba da se da. Spoj talenta i velikog rada, uporonosti, svakakvih veština daje uspeh. 

 

 

Koja je tvoja neostvarena želja u karijeri i kakvi su ti planovi za 2024.?

 

- Volela bih da snimim jedan dobar, izuzetno dobar filma sa sjajnom ulogom. Eto to bih volela. Volela bih da rad sa decom produbim koliko god je to moguće i da im ponudim komplilaciju nekih mojih drugih znanja, nezavisno od glume, iz domena psihologije i drugih stvari, jer to može dobro da se iskombinuje. Takođe, razmišljam da napravim za odrasle, gde bih tu napravila kompilaciju glume, tu bih spojila psihologiju i glumu i to bi mogao da bude energetsko isceliteljski rad pun radosti.

 

Kako sebe vidis za 10 godina? Da li imas u planu povratak pred filmsku kameru?

 

- Trenutno se ne vidim, ali mogu da kažem kako bih volela da se vidim. Ispunjenom, mirnom, zdravom, radosnom... Ali to od toga mogu da napravim zadatak. Volela bih da se vratim pred filmsku kameru.