Znate li koji božićni običaji su, zapravo, paganskog porekla?
Čak i ako niste vernik i ne praktikujete božićne običaje, oni su vam dobro poznati.
Ukrašavanje jelke, priča o Deda Mrazu, darivanje... sve je to postalo neraskidivo vezano za proslavu najradosnijeg hrišćanskog praznika
.
Međitim, mnogi ne znaju da neki od omiljenih rituala za Novu godinu i Božić zapravo nemaju nikakve veze ni s pravoslavljem ni s hrišćanstvom uopšte.
Sam Božić
Primera radi, ni sam Božić se ne pominje u Bibliji, jer se nije slavio u prvim stotinama godina postojanja hrišćanstva, a tek od četvrtog veka postoji običaj proslave Hristovog rođenja.
Za datum obeležavanja praznika odabran je rođendan rimskog boga Mitre, obeležavan u vreme Saturnalija, drevnog festivala održavanog u starom Rimu u čast bogu Saturnu. Tada su se pravila slavlja, građani nisu radili, davali su se pokloni... baš kao danas u vreme Božića!
Jelka
Postoji mnogo teorija o poreklu običaja kićenja novogodišnje i božićne jelke, a uglavnom se vezuje za simbolizam koje je imalo drveće u paganskim obredima, mnogo pre nastanka hrišćanstva.
Prema staroj legendi, hrišćanski misionar Bonifacije, kasnije proglašen svecem, posekao je u 8. veku jedno stablo Donarovog hrasta kako bi paganima pokazao superiornost hrišćanstva nad njihovom religijom. To što bogovi nisu reagovali trebalo je da pokaže paganima da treba da odbace svoju religiju i prihvate hrišćanstvo.
Bonifacije je u tome i uspeo i trenutak opisan ovom legendom obično se smatra ključnim za pokrštavanje Germana.
Narodi na prostoru današnje Nemačke i širom Evrope imali su običaj da kite zimzeleno drveće i kako bi iz kuće oterali zle duhove i veštice, a nije se biralo listapadno drveće jer je zimzeleno usred zime simbolisalo večni život i povratak prirode u proleće.
Deda Mraz
Dobro je poznato da je Deda Mraz izvorno bio Sveti Nikola.
Postoji mnogo legendi o životu ovog sveca, a jedna od najpoznatijih svakako je priča o tome kako je Sveti Nikola započeo običaj koji je danas veoma zastupljen širom sveta, posebno u zapadnoj kulturi: kačenje čarapa u kojima se kriju pokloni.
Prema legendi, jedne večeri je Sveti Nikola Čudotvorac kroz dimnjak kuće jedne siromašne porodice bacio vreću punu zlata. Ono je palo pravo u čarapu, koja je bila okačena iznad ognjišta kako bi se brže osušila. Zbog svoje skromnosti, molio je čoveka koji ga je jedne večeri spazio da nikome ne otkrije njegovu tajnu, ali ova priča nije dugo ostala skrivena.
U XVI veku, legende i običaji vezani za Svetog Nikolu u severnoj Evropi bivali su sve manje uticajni i zastupljeni. Neko je, međutim, morao da isporuči poklone namenjene najmlađima, pa je na tlu današnjeg Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske (posebno u današnjoj Engleskoj), korišćen lik iz starih priča nazvan Father Christmas –"Otac Božić".
Slično je bilo i u Francuskoj, gde je nazvan identično - Père Nöel. U Nemačkoj je nazivan Christkind i prikazivan kao beba zlatne kose, simbol novorođenog Isusa Hrista.
Ubrzo po osnivanju Sjedinjenih Američkih Država, doseljenici su ga pominjala kao Kris Kringle, a holandski imigranti u Americi širili su stare priče, u kojima su Kris Kringle i Sveti Nikola uobličeni u jedan lik – Sinterklaas i, kasnije, Santa Claus. U decenijama koje su usledile, on je nazivan na različite načine širom planete, ali se legenda o starijem čoveku velikog srca koji sprema najlepše poklone za dobru decu zadržala.
Pokloni
U Skandinaviji je dugo postoja običaj da deca ostavljaju slamu i šargarepu u čizmama kao dar bogu Odinu i njegovom jelenu, a darivanje je bilo važno i u već pomenutim Saturnalijama.
Ovaj običaj ima dugu tradiciju u mnogim evropskim narodima, pa je poznto da su i na našim prostorima u prošlosti ljudi pridavali mnogo značaja darovanju jabuke, bele košulje, meda itd.
Kod hrišćana se poklanjanje za Božić uglavnom vezuje za tri mudraca koji su Isusu po rođenju doneli zlato, tamjan i smirnu.
BONUS VIDEO
Mama je ofarbala ćerkinu jelku