Književnica Jasmina Mihajlović podelila je neverovatne detalje svoje ljubavne priče s 31 godinu starijim Miloradom Pavićem
Naš slavni pisac i tvorac najlepših dela srpske književnosti dvadesetog veka, Milorad Pavić rodio se 1929. godine, preminuo je 30. novembra 2009. godine, a u životu dugom tačno 80 godina uspeo je da spoji svoje najveće ljubavi.
Iz njegovog pera nastala su sjajna dela, poput "Hazarskog rečnika" i "Unutrašnje strane vetra", a kao i većina književnika, on je tako ozbiljno shvatao svoj rad i bio mu je posvećen stopostotno.
Mada je književnost obeležila njegov život, to je učinila i njegova ljubav s Jasminom Mihajlović, ženom zbog koje je ostavio sve i stvorio život u kom je uživao do poslednjeg dana.
Nakon Pavićeve smrti, dom u kom je živeo sa suprugom Jasminom Mihajlović postao je Legat Milorada Pavića, smešten u Beogradu, na Dorćolu. U Legatu će Jasmina živeti do smrti, a ona je posle odlaska voljenog Milorada postala čuvar njegove zaostavštine, nasleđa i priče.
Ovaj par imao je neverovatnu ljubavnu priču, a Jasmina je za magazin "Glorija" pre nekoliko godina iznela čudesne detalje, vredne romana ili filma...
Jasmina je prvi put srela Milorada dok je još bila studentkinja. Tog sudbonosnog dana, zakucala je na vrata njegovog kabineta na fakultetu. To je bio početak njihovog posebnog zajedničkog putovanja.
— Tema mog diplomskog rada na fakultetu bile su njegove priče. Bio je to 27. maj 1986. godine kad sam ušla kod njega u kabinet na Filozofskom fakultetu. Trebala mi je bibliografska građa, a pošto je nije bilo o savremenim autorima, bila sam primorana da se konsultujem sa samim piscem. Trebalo mi je dva meseca da se usudim da mu telefoniram. Imala sam tri broja nekih Milorada Pavića u Beogradu. Nisam znala ni gde živi. I jednog dana sam se usudila da pozovem. Imala sam napisan tekst: ‘Dobar dan, ja sam ta i ta, radim diplomski rad i želela bih...’, a onda me je duboki muški glas, koji me je već tada milovao, pitao: ‘A zašto to radite? ‘ Sve sam očekivala osim toga. Rekla sam nešto nemušto, ‘zato što volim tu prozu’. Zakazao mi je za sutradan u podne, u njegovom kabinetu. Tako je počelo. Poznanstvo.
— To je posle preraslo u saradnju, u međuvremenu sam dobila dete, radila na raznim mestima, školama, u Institutu za književnost, ali sam bila opsednuta Pavićem, njegovim pričama i bili smo u kontaktu. Ipak, postojala je velika distanca, nisam mogla da pretpostavim da među nama može išta da se desi. To je trajalo pet godina, sve do 1991. godine. Tada sam radila u jednoj nevladinoj organizaciji koja je imala zadatak da lobira da Milorad Pavić dobije Nobelovu nagradu za književnost. Išli smo na razne književne večeri, pa je tako bila jedna i u mom Nišu, u Narodnom pozorištu. Bili smo gosti hotela, svako je imao svoju sobu, ali postalo je jasno da naš odnos ne može više da bude bez dodira i tada smo se dodirnuli. Znali smo da ne možemo da budemo ljubavnici. Nije to bilo pošteno ni prema nama, ni prema našim porodicama, a i znali smo da je tako jaku vezu nemoguće održavati kao tajnu. Te noći u Nišu shvatili smo, posle pet godina, da više to ne možemo da krijemo sami od sebe. Sve je bilo na distanci mnogo godina, a onda je buknulo. On me je zaprosio, ali nisam mogla da izađem iz braka jer sam imala malo dete, od četiri godine — rekla je Jasmina za "Gloriju".
Iz braka je poneo samo rukopise i pisaću mašinu
— On je izašao iz braka i poneo je samo rukopise, pisaću mašinu i neka lična dokumenta. Iznajmili smo stan u tadašnjoj Ulici Georgija Dimitrova, tačno preko puta Tašmajdanskog parka, gde je sada Pavićev spomenik. Nismo imali ništa, kupili smo rešo, plastični sto, stolice... Užasno smo se osećali tada. Sve je to bilo toliko teško i toliko prevratnički, na toliko nivoa prevratnički da ne želim da se sećam. Mi nismo znali da li ćemo umeti da živimo zajedno, jer jedno je ljubav i literatura, a drugo je stvarni život. Mislila sam da neću izdržati taj život s Pavićem jer je on posvećen poslu. Imao je vojnički način života kad je rad bio u pitanju.
— A on je već imao odraslu decu: ćerku od 27 i sina od 31. Osim toga, ja sam imala dobar brak i rekla sam Miloradu: ‘Ja to ne mogu.’ Tokom tih meseci, od decembra 1991. do aprila 1992, bilo je jasno da ipak moram da se otkinem od svog bivšeg života. Onda je on pozvao moju mamu, otišli smo na večeru i tada me je zaprosio. Moj razvod je trajao vrlo kratko, a njegov četiri godine. Branka Pavić nije bila rada da se to ikakvim dogovorom reši. Sada nema svedoka da mi to potvrde, ali mislim da je taj brak i bez mene bio gotov. Njegova supruga, istoričarka umetnosti, teško je to podnela. A Milorad je njoj sve ostavio. On ju je obezbedio, ne samo decu nego i širu porodicu. Uvek je brinuo da svi budu zadovoljni. Putujući s njim, imala sam spisak lekova i svih potrepština, od praškova do parfema, kome šta treba da se kupi.
Venčali su se tek 1996. godine, nakon što je završen brakorazvodni postupak koji se odužio.
— Umro je Borislav Pekić i Milorad je došao kući s nekog sastanka. Bio je pijan i plakao je. Ja sam bila zaprepašćena, vidim moj bog plače, a i prvi put ga vidim pijanog, a on kaže: ‘Umro je Pekić, a trebalo je da umrem ja’. Ni danas mi nije jasno zašto je to rekao, osim što znam da je mnogo voleo Pekića. Ma, sve je to bilo divno i strašno. Venčali smo tek 1996, kad je završena brakorazvodna parnica. Žalili smo se Kaporovima kako nikako da se okonča taj proces. Onda je Momo Kapor rekao: ‘Slušaj, Mišo, obuci odelo, stavi kravatu, napravi sendvič, sedi na klupu i nemoj da izlaziš iz suda dok ne dobiješ papir.’
Milorad je bio zbunjen: ‘Sve je to u redu, ali ja ne jedem sendviče.’ Ipak, sutradan se obukao, ja sam mu spremila sendvič, otišao je u sud i dobio papir. Već sledeće nedelje smo se venčali u ovoj sobi, gde sada sedimo. Jedino nisam znala da li treba moj sin da prisustvuje, imao je osam godina. Ipak nije. Želeli smo da se venčamo i u crkvi, ali ona ne toleriše toliku razliku u godinama, a nas je delila 31 godina.
Moj bivši muž Zoran Mihajlović u stvari je kriv za sve. Kupio mi je za jednu Novu godinu ‘Hazarski rečnik’. Dugo nismo mogli da je kupimo, bila nam je skupa. Imam i sad ovde tu knjigu s njegovom posvetom, kojoj je i Milorad dodao svoju posvetu.
Moj muž je bio posmatrač te ljubavi, tako da nije bilo veliko iznenađenje kad sam rekla da se to desilo. Imala sam sreću da su mi oba muža bila gospoda. Oni su se zbližili 1999, kad je bilo bombardovanje. Bila sam razapeta kako da pomirim oca deteta, muža, dete i majku, u čije atomsko sklonište smo odlazili. Moj sin je pripao ocu, tako smo dogovorili, jer ako se stara o sinu, ne može da bude mobilisan. Posle nekoliko noći u skloništu Pavić je rekao: ‘Ja ovde neću da umrem, najbolje i da dete i Zoran pređu kod nas.’ Tako smo svi zajedno živeli ovde nekoliko meseci. Posle su obojica dolazili na sve porodične svetkovine. Ali u mojoj široj porodici nisu tolerisali to što sam se razvela. Nije me mnogo doticalo to što su me stavili na stub srama jer sam bila toliko zaljubljena, u stvari, mi smo bili toliko opsednuti svih tih godina koje smo proveli zajedno, to je bilo totalno zavođenje, mi smo se neprestano takmičili i zavodili — pričala je za Gloriju Jasmina.
— Meni je Milorad bio dovoljan na svim ravnima. Ništa mi nije falilo, apsolutno ništa. S njim je bilo veoma zabavno i ta njegova duhovitost, to zasmejavanje, samoironija, to me čak spaslo. Ja se smejem i kad idem na grob, zamišljam ga kako priča: ‘A evo mi je Olja, gde si, Olja, šta će nam sad ovaj Slobodan Jovanović, ali dobro, neka ga...’ I kako govori za spomenik: ‘Evo, opet su me ove ptice uneredile, jesam li govorio da bista uvek mora da ima šešir.’
Jasmina je često osećala ljubomoru:
— I kad je pisao ‘Drugo telo’, koje je meni posvećeno, opet sam bila ljubomorna. Kaže: ‘Sad si ti glavna junakinja i opet si ljubomorna. Ženama nikad nije dosta ljubavi.’ Nikad me nije kritikovao, i to mi je bilo jako žao, bio je mnogo zaljubljen u mene i njemu se sviđalo sve što napišem. U tome nisam imala nikakve pomoći od njega. Eventualno bi našao da fali zarez ili da je ispalo neko slovo, i to bi bilo sve. A ja sam bila nemilosrdna prema njemu. Imao je gvozdenu disciplinu kad je pisanje u pitanju. On je uvek spavao po podne, bar malo, i govorio je da je uspeo da uradi toliko mnogo jer je od jednog dana pravio dva. Pisao je tokom celog dana, a pred završetak svakog romana izgledao je kao čovek koji je spreman za Hitnu pomoć.
Nekoliko puta smo i zvali Hitnu, a oni kažu: ‘A Pavić opet završava roman, stižemo.’ Mada je pričao da je to ništa prema onome kad je završio ‘Hazarski rečnik’, bukvalno je tri godine bio bolestan. Tada je dobio dijabetes. Osim toga, bio je ozbiljan srčani bolesnik. Pisao je teško i kad posle godinu dana kaže: ‘Evo, završio sam’, to je značilo da će bar još godinu dana raditi na knjizi. Svaku svoju rečenicu je proveravao kako zvuči kad se pročita. On nikad nigde nije kasnio i kod njega nije bilo boemštine. Njegov najveći porok je bila lula, čak je jednom imao i trovanje duvanom na nekoj književnoj turi u Nemačkoj. Voleo je da popije i da jede, onako gurmanski. Nije kuvao, čak su i ti recepti u njegovim knjigama proizvod mašte jer su neke žene pokušavale da spremaju po njima, ali to nije bilo uspešno. Kapor je jednom rekao: ‘Bre, Mišo, svi misle da ti jedeš samo šatobrijan. Ko bi rekao da vi jedete i pasulj s lukom prepečenim na ringli.’ Garderoba mu je bila važna, želeo da bude obučen barokno. Barok mu je, inače, bio veoma važan, i ako sam, recimo, uveče mnogo tužna, onda bi mi on držao predavanje o nameštaju u baroku, tačno 45 minuta je trajao čas. Da je mogao, izgledao bi kao Dositej Obradović. Iako je govorio da mu kuća nije potrebna, samo jedna sveščica, voleo je luksuz. Zato nas nisu mnogo voleli ovde jer smo držali do toga šta pijemo, jedemo, kako se oblačimo, držali smo do tog nekog gospodstva. Imao je veliku strast prema lepoti. Nije to bio snobizam.
On je volio da je oblači, a ona je uživala u njegovom izboru. Bio je izuzetan u tome, a ona mu je zahvalna na tom daru. Seća se kako su zajedno išli u butik u Parizu, gde je on birao odeću za nju, a ona je šetala kao manekenka dok je on uživao.
— Prvih 10 godina sam se tresla od njegovog autoriteta, nisam bila baš opuštena. To je bila ljubav pomešana sa strahom. On je za mene bio bog, ali kad je bog počeo da stari i kad sam shvatila da moram da se staram o njemu, nastala je konfuzija u mojoj glavi. Prihvatila sam stvarnost da moram da se brinem o bogu da bi on funkcionisao. Ali to je samo moje viđenje, drugi kažu da nisam bila nimalo mekana, a on je i voleo nekog ko nije mek."
— Erotska snaga Milorada Pavića je bila stravična. Često je govorio: ‘Da nisam pisac, bio bih Kazanova.’ Mislim da ta velika umetnost ima veze s libidom. On je stvarno bio dobar ljubavnik. Kod njega nije slabila erotska energija jer piše, naprotiv, ona je jačala. I s tim nemaju veze ni godine ni bolest. Meni stvarno nikad nije bio potreban drugi ljubavnik, niti da pogledam drugog muškarca. On je zadovoljavao sav moj svemir. Svi su govorili da je 31 godina velika razlika, pa sam se i ja nekad pitala kako će to funkcionisati, ali to nije bila prepreka, naprotiv. Non-stop smo vodili ljubav, na svim mogućim mestima, livadama, šumama, kolima, gde god bismo se našli, još ako je negde bilo zabranjeno, utoliko nam je bilo draže.
Stan nam je postao dosadno mesto za takve stvari. Dešavalo se da sto dana u kontinuitetu imamo seks svakog dana. I dok je ležao na samrti u Urgentnom centru, u odeljenju za infarkte, mažem mu neku švajcarsku kremu za lice i sve vreme razmišljam kako da poslednji put vodimo ljubav.
Kad se spoji erotika sa stvaralaštvom, to onda ima moć koja stvarno doseže do svemira. I vrlo često tokom seksualnog odnosa, kad ja padnem na njegovu glavu i čelo, osećala sam da smo jedno biće. To je nešto najmoćnije na planeti Zemlji. Znam da se o ovome obično ne govori, ali to je suštinska stvar. Kad sam prvi put posle infarkta došla kod njega, on mi je bio seksi u onoj crnoj majici. Vodio je računa i na samrti kako će izgledati — iskrena je bila Jasmina.
— Dva puta sam bila trudna s Miloradom. Oba puta je plod uginuo, ali oboje nismo želeli više dece, hteli smo da knjige budu naša deca. Naša veza je do poslednjeg momenta bila obojena tim erotskim nabojem. Čak i kad smo bili u strašnim bračnim svađama, kad bismo prošli jedno pored drugog, onda je to bila strašna hemija — zaključila je Pavićeva udovica.
Bonus video
Razlika u godinama: