Naš čuveni nobelovac i jedan od najpoznatiijih pisaca Ivo Andrić rođen ja na današnji dan pre tačno 130 godina
Nobelovac i pisac Ivo Andrić ostavio je iza sebe mnogo književnih dela čija vrednost se ne može izmeriti. Generacije su odrastale uz štivo koje je iz pera ovog velikog čoveka.
Svoju karijeru je započeo kao diplomata, a pre nego što je napustio jugoslovensku diplomatiju, već je postao veoma cenjen pisac.
U godinama nakon Drugog svetskog rata objavio je svoje remek-delo i postao poznat širom sveta. Nobelovu nagradu za književnost je dobio 1961. godine i tako postao prvi književnik koji ju je dobio za delo napisano na srpsko-hrvatskom jeziku.
NE PROPUSTITE
Ovaj velikan imao je ogromno srce, a svojom lepotom i plemenitošću osvojila ga je žena koja se zvala Milica Babić.
Kada je tog, 10. decembra 1961. godine, Ivo Andrić ušetao u svečanu salu Švedske kraljevske akademije, u kojoj će mu kralj Gustav VI uručiti Nobelovu nagradu za književnost, zasvirala je sevdalinka "Kad ja pođoh na Bembašu".
Tog trenutka sve oči pristunih bile su uprte u njega i prelepu ženu koja je ruku pod ruku išla sa njim. Nosila je raskošnu plavu haljinu, sa crnom mašnom na kosi. U to vreme oni su u braku bili tri godine. Ipak, njihova ljubavna priča počela je čak dve decenije ranije.
Nobelovac više nije krio da je Milica zapravo "Jelena, žena koje nema", ona o kojoj je pisao dok su se tajno voleli, a ostali mogli samo da naslute ko ga je inspirisao na takve redove. Sada su svi znali da je ona njegova Lepa, kako joj je govorio.
Milica je bila prva srpska školovana kostimografkinja, a njene kreacije su upotpunile sijaset velikih pozorišnih komada.
Milica Babić je rođena 2. septembra 1909. godine u Bosanskom Šamcu, u domu imućnog trgovca Stevana i majke Zorke.
Kako je od malena volela da crta, a drugi u tome prepoznavali talenat, otac ju je posle završene male mature poslao u Beč. Pet godina se usavršavala u Školi primenjene umetnosti Austrijskog muzeja za umetnost i industriju, a potom se specijalizovala za pozorišni i modni kostim.
Pre veze sa Andrićem Milica je bila u braku sa Nenadom Jovanovićem, uglednim novinarem i prevodiocem. 1939. godine se preselila u Berlin, kada je on postavljen za atašea za štampu.
Ipak, prelepoj i obrazovanoj Milici nije priličilo da bude samo nečiji "pratilac", žena bez profesije, pa je u Nemačkoj radila kao modni dopisnik Politike.
Nakon Drugog svetskog rata vratila se u Beograd gde je nastavila da gradi svoju karijeru. Sa Nenadom je bila sve do njegove smrti 1957. godine.
Ipak, sve to vreme za njom je žudeo naš čuveni nobelovac, kojeme je Milica bila najbolja inspiracija.
- Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem! - napisao je jednom prilikom.
I nije prestao.
Sve je počelo u predvečerje rata, kada su Ivo i Nenad Jovanović preuzeli diplomatsku dužnost u Berlinu. Starom i usamljenom momku, ambasadoru Andriću, sve je više prijalo društvo Jovanovića, zapravo Milice, pa je prijateljstvo vremenom prešlo u grešnu ljubav", navodi Zorica. Autor knjige "Jelena u životu i delu I. Andrića", Dragoljub Vlatković piše da je to od samog početka velika i prava grešna ljubav i citira zapis našeg nobelovca: "Često mi se čini da sam gori i slabiji od poslednjeg među ljudima".
A Milica se, navodi Zorica, posle Nenadove smrti požalila prijateljici Heleni Jovanović da više ne može da bude sama. I nije bila. U opštini Stari grad, 27. decembra 1958, pred svedocima Aleksandrom i Julijanom Vučo, venčali su se Milica i Ivo. Veo tajne je skinut sa njihove priče. Narednu deceniju voleli su se sasvim javno, nadoknađujući trenutke u kojima im je to bilo uskraćeno.
Odmarali su u domu u Herceg Novom, kada je 24. marta 1968. godine Milica imala srčani napad i umrla. Prva naša školovana kostimografkinja i jedina supruga našeg jedinog nobelovca, sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom Beogradu. Tamo će sedam godina kasnije biti položena urna Ive Andrića.
NE PROPUSTITE
