Psihološkinja dr Šefali Cabari otkriva šta je ključ svesnog roditeljstva, zašto nam deca ništa ne duguju i kako čin roditeljstva nije čin nesebičnosti.
Dr Šefali Cabari spada u najcenjenije kliničke psihologe na svetu.
Američki mediji je obično nazivaju omiljenom sagovornicom voditeljke Opre Vinfri, a u svetu je poznata kao žena koja je unela revoluciju takozvanim svesnim roditeljstvom, odnosno teorijom o evoluciji svesti roditelja.
Ona smatra da nekoliko važnih stvari moramo da zapamtimo, a jedna od njih jeste da nas deca ne čine roditeljima. Oni nisu imali izbora po tom pitanju. Mi smo sami sebe učinili roditeljima. Bio je naš izbor da postanemo roditelji, piše Insider.
A razlog zašto Šefali želi da naglasi ovako nešto očigledno jeste zato što smatra da se ne ponašamo kao da je to očigledna činjenica.
U stvari, ponašamo se kao da je suprotno - ponašamo se kao da svojoj deci činimo uslugu zato što ih odgajamo i kao da treba da nam budu večno zahvalni za to što brinemo o njima, kao da smo mi njihovi spasioci i kreatori.
- Deca vam ništa ne duguju
Roditelji često smatraju da treba da dobiju nagradu za nesebičnost zato što imaju decu. Nesvesno stvaramo kompleks spasioca koji govori da zato što smo svojoj deci pružili nesebičnu uslugu da ih odgajamo, oni sad treba da se ponašaju prema nama kao da smo zaista njihovi gospodari.
Mislimo da je naš posao i pravo da im diktiramo i utičemo na njihove živote te gubimo razum kad nam se ne jave za rođendane, ne odgovore n
a vreme na poruke ili kad donesu životne izbore suprotne našim planovima.
Morate da zapamtite dve stvari: vi niste "stvorili" vašu decu. Oni su ovde stigli zahvaljujući biologiji, a imati decu nije čin nesebičnosti.
Želeli ste ih da biste ispunili sopstvene ciljeve.
Vaša deca vam ništa ne duguju. Naravno, mogu vam dati poštovanje i ljubav, ali vam ništa ne duguju.
- Vi niste njihovi spasioci
Kako vi niste stvorili svoju decu, vi niste njihov spasitelj.
- Trebalo bi da me tretiraju kao spasioca. Na kraju krajeva, od mene se očekuje da platim za sve kada se oni uprskaju. Ja sam taj koji treba da počisti njihov nered i da ih spase kada završe u bolnici ili na autoputu - navodi psihološkinja primer.
Međutim, život ne funkcioniše tako. Iako zvuči pakleno, ovo je stvarnost roditeljstva.
- Morate da razumete svoju ulogu roditelja
Razumevanje vaše uloge kao roditelja je ključ svesnog roditeljstva. Kada verujete da je vaša uloga da igrate Boga, iako ovo zvuči kao neverovatna moć, to je zapravo uzrok velike patnje i vama i vašem detetu
Naš spasilački kompleks je zakopan duboko ispod naše podsvesti i nije odmah očigledan. To se ponovo pojavljuje samo kada posmatramo našu decu kako se ponašaju na način koji je drastično suprotan našem načinu. Kada gledamo kako naša deca donose životne izbore koji su za nas užasni ili su u strašnoj suprotnosti sa onim što mislimo da je najbolje za njih, postajemo veoma uzbuđeni.
Razlog za ovu reakciju? Naša preterana identifikacija sa ulogom roditelja i spasioca čini da osećamo da naša deca treba da podlegnu našoj moći i uticaju. Kada to ne urade, mi smo uvređeni i kivni. Shvatajući stvari lično, mi kvarimo svoju i njihovu ravnotežu. Ako naša deca ne uspeju u životu, osećamo se kao da smo na neki način podbacili i strašno patimo. Ili ako imaju socijalne probleme, mi se osećamo kao da su to naši problemi koje treba nekako rešiti.
Bez naše svesnosti, mišljenje da smo spasioci naše dece stavlja nas pod ogroman pritisak da ih "popravimo".
Štaviše, osećamo se izuzetno ogorčeni kada otkrijemo da su nepopravljivi. A znate li kako se osećaju vaša deca? Oni trpe veliku količinu sramote jer su sve zabrljali. Tako je - ovo je još jedan nepodnošljiv teret koji nesvesno stavljamo na našu decu.
Istina je da je jedan od ciljeva svesnog roditeljstva da postanemo nebitni za našu decu.
- Dobro ste me čuli - nebitni - kaže Šefali.
Ovo je ideja protiv koje se naš ego buni. Nikada ne želimo da budemo smatrani nebitnim. Želimo da budemo ne samo veoma relevantni, već i vrhunski.
Istina je da svoju decu treba da vaspitavamo da nas ne trebaju - a da bi se to dogodilo, moramo im omogućiti prostor da u potpunosti uđu u svoje živote. A da bismo im omogućili taj prostor, moramo da se povučemo i prestanemo da im dajemo svoje mišljenje na svakom koraku.
Da li vidite kako ovaj proces funkcioniše? Ne možemo da želimo nezavisnost za našu decu, a opet da budemo u nevolji svaki put kada zanemare naše mišljenje ili uticaj. To dvoje jednostavno ne idu zajedno.