Mladomir Puriša Đorđević, naš proslavljeni reditelj i pisac, preminuo je juče u 99. godini, a njegov zet se bavi istim poslom i autor je brojnih domaćih hit ostvarenja.
Puriša Đorđević spada u naše najznačajnije filmske radnike, a uz svoj genijalana stvaralački opus imao je i više nego interesantan i buran život, pogotovo u mladosti.
Kao mladić je bio u Zavodu za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci, igrao je fudbal za Borac iz Čačka, neko vreme radio je i kao novinar. Takođe, nikada nije tajio da je Milena Dravić, sa kojim je svojevremeno bio i u braku, jedna od najvećih ljubavi, ali nam je ipak svima najpoznatiji kao režiser.
Spisak njegovih filmova kojima je pomerao granice je prilično dugačak, ali negde tokom šezdesetih je snimio neke od najznačajnijih sa ratnom tematikom. To su bili „Devojka“ „San“ , „Jutro“ i „Podne“, a trebalo bi spomenuti i ostvarenja „Kros kontri“, „Biciklisti“, „Kiša“, „Pavle Pavlović“, „Trener“, „Tango je tužna misao koja se pleše“, „Dva zrna grožđa“, „Prvi građanin male varoši“…
Ta umetnička filmska karika je bila nešto što je očigledno sudbinski vezano za njegovu celu porodicu. Naime, njegova ćerka Lidija, već godinama je u braku sa jednim od naših najboljih reditelja Rašom Andrićem.
Raša Andrić je zaslužan za neke od najomiljenijih filmova i serija relativno novije generacije, od sredine devedesetih, pa u narednih 15-ak godina. A i za njega se može reći da je, poput Puriše, svojom kreativnošću i inovativnošću pomerao granice u svom poslu na ovim prostorima.
Filmovi Munje i Kad porastem biću kengur su neka vrsta lektire među urbanom beogradskom ekipom. Citati iz ova dva ostvarenja, koja prate pomalo šašave doživljaje mladih stanovnika prestonice, već godinama su maltene deo svakodnevnog rečnika u Srbiji.
Svojevrstan humor pokazao je i u filmu Tri palme za dve bitange i ribicu, dok o kultnim serijama Mile protiv tranzicije i Otvorena vrata ne bi trebalo trošiti ni reči.