životna priča

Istorija je pamti kao – GREŠNU KNEGINJU: Ženu kneza Mihaila Srbi nisu preterano voleli, a njemu je slomila srce u komade

Iako je davala sve od sebe da se snađe u Beogradu i da je narod zavoli, Julija u tome nije uspevala, a njena ljubav s Mihailom bila je osuđena na propast

foto: PancoPinco/Wikimedia Commons

 

Julija Hunjadi rođena je u Beču 1831. godine, kap ćerka grofa Ferenca Hunjadija de Keteljija i grofice Julije Ziči de Zič et Vasonke.


Od mladosti je važila za devojku vrlo uglađenih manira, a bila je lepa i, prema nekim izvorima, pomalo razmažena. Navodno je i sam Franja Josif bio očaran Julijom, a protivnici dinastije Obrenović širili su priče da je čak bila njegova povremena ljubavnica.


Iako strankinja, Julija Hunjadi imala je staro srpsko poreklo: još od kneza Lazara Hrebeljanovića i, preko njegove žene kneginje Milice, od Nemanjića. Naime, potomci Nemanjinog sina Vukana su preko Lazara Hrebljanovića i kroz brakove sa hrvatskim plemstvom, koje je, nadalje, vezalo svoju sudbinu za ugarske grofove, izrodili lozu koja je gotovo na samom svom kraju imala Juliju.


Jednom prilikom na bečkom dvoru je srela mladog srpskog kneza Mihaila, a mnogi su verovali da su oni namerno spojeni kako bi se ojačao uticaj Austrougarske na Srbiju, dok su drugi tvrdili da je njen otac, koji je bio pred bankrotom, očajnički pokušavao da joj nađe dobru priliku.

 

U svakom slučaju, par se, uprkos protivljenju kneza Miloša, venčao u ruskoj kapeli u Beču na leto 1853. godine, dok je Mihailo živeo u ovom gradu kao izgnanik. Obrenović je navodno nosio narodnu nošnju i sablju, dok je Julija na glavi imala dijamantsku dijademu.

 

U Austrougarskoj su boravili sve do Svetoandrejske skupštine, a skrasili su se u vili "Ivanka" na Dunavu, koju je od jedne kneginje kupio knez Miloš.

 

foto: Monika zikova/Wikimedia Commons

Julija je bila vrlo predana zajednici, a u mestu u kom su stanovali podigla je školu za žensku siročad. Navodno su prve godine braka proticale idilično, a Julija je na poklon dobila svečanu srpsku narodnu nošnju od svile i kadife, koju je rado nosila. Međutim, nad njim se nadvijala teška senka – kako par nije imao decu, spekulisalo se da je problem u njoj, kako je to obično bivalo u to vreme.


Nakon 20 godina od progona, Obrenovići su se potom vratili u Srbiju, najpre knez Miloš, a potom i Mihailo, a kneginja Julija pratila je supruga i stigla za njim šest meseci kasnije, u julu 1859. Navodno joj je priređen svečani doček, pa su čak i turski topovi s Kalemegdana ispalili počasni plotun.

 

foto: Ранко Николић/Wikimedia Commons

Julija, navikla na život u raskoši, nije bila očarana Beogradom tog vremena, a pisalo se da se je noći provodila u suzama i da nije bila srećna u, iako velikoj i po zapadnjačkim standardima uređenoj, kući na obodu grada, budući da je ranije dane provodila u dvorovima i vilama. Ni ljudi na dvoru nisu bili impresionirani njom, naročito Anka Obrenović, Mihailova rođaka za koju se verovalo da je bila njegova velika ljubav.


Samo nekoliko meseci po dolasku u Srbiju, Julija ju je napustila i išla od jedne do druge evropske banje, a tamo je boravila i kada ju je zatekla vest o smrti kneza Miloša. Na opšte zgražavanje tadašnje javnosti, ona se nije odmah vratila u Beograd, već je nastavila sa svojim putovanjem prema planu, a navodno je knez Mihailo tada počeo da sumnja u njenu ljubav.

 

Za nju je ubrzo napravljen tron u Sabornoj crkvi u Beogradu, treći uz knežev i Patrijarhov, sa ikonom Bogorodice, ali mimo ovih zvaničnih znakova poštovanja Julija nije imala sjajan imidž. Narod ju je smatrao oholom, prepotentnom, razmaženom, a mnogi su joj zamerali što nije najbolje govorila srpski jezik i što nije prešla u pravoslavlje.

 

foto: Wikimedia Commons

Iako nevoljno, ona je preuzela ulogu nezvaničnog diplomate tokom putovanja kroz Evropu. Mnogi su strahovali da je Julija predstavljala Srbiju u negativnom svetlu u Evropi, budući da je vladalo mišljenje da je Beograd doživela kao zatucanu tursku kasabu, ali istorija pamti da je 1863. sa Filipom Hristićem u Londonu lobirala za srpske interese.


Uprkos lošem mišljenju koje je vladalo o njoj, Julija je bila izuzetno posvećena Velimiru, Mihailovom vanbračnom sinu, a prema nekim izvorima, o njemu je brinula čak i više nego sam knez. Poznato je da se prilično bavila humanitarnim radom, da je pisala i prevodila, da je vodila dobrotvorne organizacije i da je priredila čuveni bal u Srpskoj kruni na kom su proikupljena sredstva za izgradnju Varoške bolnice. Koliko god da su joj zamerali poznavanje srpskog jezika, ne može se da reći da se Julija nije trudila da ga usavrši, a čak je sa nemačkog na srpski prevela "Slepu ružu" holandskog književnika Hendrika Koncijenca.

 

Knez Mihailo, delo slikara Johana Bošafoto: tTRAJAN 117/Wikimedia Commons

Međutim, koliko god da je bilo jasno da je lojalna Srbiji i da je žrtva zlonamernih spekulacija, u njenom braku s knezom nije sve bilo tako sjajno. Knežev prijatelj i upravnik dvora fotograf Anastas Jovanović presreo je, naime, pismo koje je kneginja Julija uputila austrijskom grofu Karlu Arenbergu.

 

U njemu se, premda diskretno, pominje susret u Beču iz 1856. godine, a grof pominje i mogućnost ponovnog susreta. Mihailo se zbog toga sukobio s Julijom, koja je odmah napustila Beograd.

 

Obrenovići su potom pregovarali s njenom porodicom kako bi se kneginja vratila, što se desilo 1865. godine, a ministar Ilija Garašanin zapisao je da tom prilikom knez Juliji nije ni pružio ruku dok je silazila iz kočije. Julija je pisala svojim rođacima u Beču da je jasno da je knez i dalje voli – ali da je više ne želi.

Sredinom iste godine, Mihailo i Julija su se videli poslednji put, kada je ona posle neprijatnog perioda rešila da konačno napusti Beograd. Iako se nisu zvanično razveli, knez je potpisao sporazum po kome se supruga i on "razdvajaju od postelje i stola" i po kom je Julija dobila apanažu od 5.000 dukata i pravo da koristi titulu kneginja Obrenović.


U međuvremenu, knez Mihailo je ubijen na Košutnjaku 1868. godine, a Julija je ovu tragičnu vest dočekala u zagrljaju princa Karla od Arenberga, za kog se potom udala 1876. godine. Ni s njim nije imala decu, a udajom je postala vojvotkinja od Arenberga i princeza od Reklinghauzena.


Umrla je u Beču 1919. godine, u dubokoj starosti.