Teška saobraćajna nesreća, operacije, zdravstveni problemi, bitka za život i zdravlje... Sve to snašlo je Deu Đurđević u momentima kad je mislila da je bezbedna i srećna, a onda je usledila herojska borba za opstanak i preživljanje...
Dea Đurđević, novinarka i voditeljka, gostovala je u emisiji Sceniranje na Kurir televiziji, gde je ovorila dušu o saobraćajnoj nesreći koja joj je promenila život. Dea je uvek iskrena kada je u pitanju njen život, a svoje iskustvo koristi na najbolji mogući način, kako bi razbila sve postojeće stigme i podelila sve lekcije koje je naučila.
Voditeljka ističe da nije znala da živi dok, zapravo, nije preživela najgore.
— Meni je 7. februar najnesrećniji dan, ali i najveća životna lekcija. Ja sam naučila kako se zapravo živi i kako sam dobro živela, ni neznajući da tako dobro živim. To je najznačajniji dan u mom životu bez ikakve sumnje i ja o njemu govorim. Ja sam žrtva saobraćajne nezgode i kad kažem ljudima da radim na tribinama o bezbednosti u saobraćaju često sam videla neke komentare. Ona prodaje nesreću, ne to je moralna obaveza. Ako mi kao javne ličnosti fotografišemo šta jedemo ili kako nam je bilo ovde ili onde i kada vam se desi tako neka nesreća, treba da podeliš iskustva sa onima koji te vole i to je tako normalno. Ja sam to odlučila uz veliku Mladenovu pomoć. teško je bilo da kreneš i da svaki put ponavljaš isto. Shvatiš da je najlepša stvar u životu da se probudiš u svom krevetu i odeš sama u svoj toalet. To kada imaš, pa ti imaš sve, a to ne znaš dok nisi tri i po meseca prikovana za krevet i moliš da ostaneš živa — rekla je Dea.
Voditeljka je navela da joj je najstrašniji momenat bio kada je doktor rekao da se pozdravi sa svojim bližnjima.
— Mislim da on uopšte nije birao u momentu. Nije izabrao pravu reč. Ne mislim da bi to doktor rekao pune svesti i zdrave pameti pacijentu koji ima nepunih 28 godina i leži bez ruke. Prosto mu je to tek tako izletelo, ja sam tada u tom trenutku shvatila da on ozbiljno misli da ja neću preživeti. To meni nije dolazilo u obzir, tražila sam razlog zašto, ja sam zaslužila da živim. Nikom nisam ništa loše uradila, život je preda mnom, bila sam sama koletaralna šteta. Ja sam zaslužila da preživim i ja sam tada zvala mamu i Mladena da im dam instrukcije za kada izađem iz operacione sale. Tražila sam im kinder čokoladu i oni su rekli važi i da im ispričam šta se dogodilo. Kada neko pogine i neko umre, svako ima svoju istinu. Ja sam htela da kažem svoju, ali sam tražila šta da mi donesu posle iako ja nisam mogla da jedem mesecima. Ti kad se to desi nisi svestan baš u kolikom si sosu i ja sam mislila da je samo ruka kao i svi mediji. Zapravo, ja sam imala kontuziju srca, kontuziju pluća, slomljenu karlicu, slomljenu kičmu, paralizu obe noge, delimično desne. Imala sam ogroman hematom ovde, kao još jednu nogu, i imala sam amputiranu ruku iznad lakta. Ti vidiš samo ruku, ali ja nisam mogla da se pomeram uopšte. Imala sam 21 operaciju, nekada je operacija trajala po sedam sati. Nije to dvadeset prvi ulazak u salu, ti imaš tri vrste jer se prosto mnogo stvari iskomplikuje u sali. Više od 200 puta su me uspavali, jer kada ti menjaju posteljinu ili kada obaviš nuždu, a da nije u tvom toaletu onda moraju da te uspavaju. Jer srce nije moglo da izdrži toliku bol, iako sam bila na morfijumu 24 sata — ispričala je Dea u Sceniranju.
Lepa voditeljka otvoreno je progovorila o tome šta i dalje ne može da uradi i šta je izluđuje.
— Nervira me što ne mogu samoj sebi da vežem rep, od toga poludim. Sada sam uspela da stavim šnalu, da pridržim nešto levom, ne mogu rajsfešlus da zakopčam. To su neke stvari koje me izluđuju, a najviše što ne mogu da udaram džak sa obe ruke. I puška. Preživela bih da ne mogu da vežem kosu, ali bi mi mnogo lakše bilo da mogu da bijem i pucam kao čovek — priča Dea Đurđević.
— Udaram ja i sada džak, ali nije to isto. Dešavalo mi se da se iznenadim kad pogledam u ruku, jer nema tricepsa, sad sam se navikla. U početku mi je bilo neprijatno zbog drugih ljudi, a sada me baš briga. Moji ožiljci su moje ordenje i kome se ne sviđa, mene baš briga, ne mora da gleda. Shvatila sam da nije normalno da mi bude neprijatno zbog mojih ožiljaka, što bi se neko plašio nečije povrede — kaže Dea, koja je prolazila i kroz razne psihičke faze.
— Prolazila sam fazu u bolnici da mrzim sve ljude koji imaju obe funkcionalne ruke. I dođe sestra koja treba da mi pomogne i ja joj se mrštim. I onda uhvatim sebe da shvatam da mi ona pomaže, a ja joj se mrštim. Onda sam zvala Zvezdanu tad da joj kažem da imam novi simptom i da je pitam da li krećem da ludim. Najvažnije mi je bilo da ne poludim, ono sve ću da preživim, samo ne to. Onda mi je ona objasnila da je sve to normalno i da vremenom prolazi. I to je normalno. Prosto ja nikoga nisam znala ko je imao tako tešku saobraćajnu nezgodu ili su ljudi krili da prolaze kroz takve stvari. I sebi nisam mogla da oprostim što baku nisam pozvala veče pre toga da joj poželim laku noć i ujutru me udario autobus. Ja imam sreću da sagledam iz ovog ugla, ima onih koji su poginuli i koji ne mogu — otvoreno priča hrabra Dea.