Najtužnija uspomena Radoša Bajića seže u njegovo detinjstvo, kada je morao da se izbori s gubitkom koji nikada nije mogao niti će moći da zaboravi...
Iako je tokom karijere ostvario veliki broj uloga i projekata, od kojih je najpoznatiji Selo gori, a baba se češlja, o privatnom životu Radoša Bajića zna se jako malo. Poznato je da je već decenijama u braku, kao i da ima decu i unučad, ali retko govori o najvećoj tragediji koju je iskusio još u ranom detinjstvu.
On je još kao dečak izgubio svoju sestru Radmilu, koja je imala samo 13 godina... O tome je govorio za Kurir:
— Rođen sam 24. septembra sušne 1953. godine u selu Medveđi kod Trstenika, kao drugo i jedino muško dete u seljačkoj porodici oca Miloša Bajića, majke Vere, deda Mirka i baba Savete. Pamćenje seže daleko, titra iznad seoskih zabrana i livada, ali uvek zastane u danu kad je moja sestrica Radmila, koja je imala samo 13 godina, napustila ovaj svet, bez greha i krivice. Odnela ju je, kao anđela svetlog lica i očiju, podmukla bolest kojoj tada nije bilo, a ni danas nema leka...
Pamtim, lica, suze, naricanje moje majke, vapaj oca... Sa sestrom Radmilom prvi put u svom veku stao sam pred magično oko foto-objektiva koji će me pratiti ceo život. Ni tada, a ni sada, nisam sasvim bio siguran koja je slika prava, "s ove" ili "s one strane", taj put od zaustavljenog trenutka do večne slike odredio je moj život. Tog dana, kad je čikica s francuskom kapom i "poaro" brkovima u našoj kući dočekan i poslužen kao najdraži gost, to nisam mogao znati, ali sam detinjom imaginacijom slutio da se u mraku foto-aparata dešava neka magičnost, da iz tame izlazi slika, kao što je život dolazio iz tame i tamo se na svom uviru vraćao.
Uzalud su me svi ubeđivali da se nasmejem. Majka za potrebe moje prve fotografije od nekog iz sela pozajmila dva broja veće cipele - jer svoje nisam imao. Jedva sam hodao u njima, sva sreća što nisam morao nigde daleko da idem. Možda su te tuđe cipele bile prva uloga koju sam morao da odigram, sugestivno i samouvereno, kao da su moje i kao da su mi taman.
Moje detinjstvo bilo je ispunjeno skladom, redom i toplinom, nije se razlikovalo od detinjstva seoske dece u selu koje se još oporavljalo od nedavno završenog rata. Naspram nemaštine, oskudice i siromaštva, bila je ljubav i brižnost mojih roditelja, koji su posle gubitka ćerke Radmile piljili u mene i gledali me kao malo vode na dlanu. Vaspitavan sam kao svi srpski seljaci decenijama i vekovima pre mene, u duhu skromnosti i istinskih hrišćanskih vrednosti, da nikoga ne mrzim i nikome ne činim zlo.
Da pomognem svakome ako mogu, da poštujem krsnu slavu i sveca zaštitnika Svetog Mratu, da volim zemlju koja me hrani i vodu koja nam daje život — moju Moravu. Ali pre i nakon svega — da čuvam i negujem porodicu. Kako tada, tako i sada, i zauvek — ispričao je za Kurir.