Nasilje u bilo kom obliku nije prihvatljivo i poželjno, a njegov uticaj može imati dugotrajne i dalekosežne posledice na sve nas — posebno na najmlađe.
U rijalitiju "Bar" na Kurir televiziji dogodio se veliki i nedopustiv prekršaj, kada je učesnica Ivana Vranić Rudić, koja je fizički nasrnula na drugu učesnicu ovog šoua, Maju Kovačević. Ivana je cimerku iz rijalitija tako jako gurnula da je skoro pala.
Kako je produkcija naglasila, bilo kakav vid nasilja u ovom rijalitiju je strogo zabranjen, a takmičarka je strogo sankcionisana.
Ona je izbačena iz šou-programa, a naglašeno je da su u fokusu ovog rijalitija isključivo poštovanje pravila, red, rad i disciplina, kao i dobra zabava.
Ovim potezom produkcije verovatno je sprečen možda i neki viši nivo nasilja, čije prisustvo u bilo kom obliku na televiziji jeste nedopustivo zbog lošeg uticaja koji na ne tako direktan način može imati na gledaoce, a pogotovo one mlađeg uzrasta.
Zapravo, još od samog začetka ere televizije, roditelji, nastavnici i profesionalci želeli su da razumeju uticaj tih programa na ljude, posebno, naravno, na decu.
Posebnu brigu i pažnju uvek je izazivalo nasilje na televiziji, s obzirom i na rad psihologa Alberta Bandure sedamdesetih godina prošlog veka o socijalnom učenju i tendencije dece da imitiraju ono što vide.
Takav fenomen često ide toliko daleko da može imati uticaj i na razvijanje "efekta posmatrača", kada je grupa ljudi u stanju da posmatra nasilje uživo i u stanju je da žrtvi ne pomogne, već da bez reči, čak snimajući telefonima, posmatra ovakav čin.
Tokom decenija, različita istraživanja bila su sprovođena, osnivana su društva, a sve to zarad učenja o uticaju nasilja na stavove, sistem vrednosti i ponašanje gledalaca.
Važan rezultat do koga je došao Nacionalni institut za mentalno zdravlje još 1982. godine identifikovao je glavne efekte gledanja nasilja na televiziji.
- Deca postaju manje osetljiva na bol i patnju drugih
- Deca se više plaše sveta oko sebe
- Deca će verovatnije razviti agresivan pristup drugima
Prema istraživanjima psihologa L. Rouela Husmana, Lenarda Erona i drugih, deca koja su gledala sate i sate nasilja na televiziji dok su bila u osnovnoj školi imala su tendenciju da pokazuju viši nivo agresivnog ponašanja kada su postala tinejdžeri.
Oni su koji su gledali velike količine televizijskog nasilja u dobi od 8 godina češće su bili hapšeni i optuživani za kriminalne radnje kao odrasli.
Kasnija istraživanja, poput onih koje je sproveo, na primer, Bred Bušman, sugerisali su da izloženost medijskom nasilju nije jedini, već jedan od nekolicine faktora koji doprinose agresivnom ponašanju.
Nasilje kome svedočimo u televiziji i medijima može da učini ljude manje osećajnim prema nasilju u stvarnom svetu.
Za neke, čak, gledanje nasilja postaje i dopadljivo, te ne rezultira podizanjem svesti u važnosti izbegavanja istog, što bi se možda i očekivalo nakon izloženosti takvim slikama, zbog čega je postignut potpuno suprotan i nepoželjan efekat na ljudsko društvo u globalu.