Sedam godina je trebalo Tomi Zdravkoviću da skupi snagu da otpeva pesmu o ženi koja ga je prerano napustila, a izveo ju je samo tada i nikad više. Kako je sam pričao, plakala je cela sala i "to nije bio koncert, već opelo".
Toma Zdravković voleo je žene i otpevao im neke od najlepših pesama na ovim prostorima, a među njima su Danka, Branka, Sanja, Ljiljana, Jelena, Mirjana, Marta... Ipak, posebno mesto u njegovom opusu zauzima "Buket belih ruža" ― pesma o jednoj Slavici.
Kako je pevač kasnije pričao, mladu studentkinju Slavicu je upoznao u Tuzli, u hotelu "Bristol", a iako ju je mnogo voleo nisu imali idiličan odnos, pošto su mu smetale njene veze s drugim muškarcima. Često su raskidali i mirili se, ali su se neizmerno voleli.
Jednom prilikom ispričao je kako ju je video u društvu poznaith jugoslovenskih fudbalera na svojoj probi i kako se taj susret završio još jednim pomirenjem.
― Mojoj prvoj probi prisustvovali su fudbaleri Dragan Šekularac i Zoran Miladinović. Podsmevali su mi se. Utučen i iskompleksiran, nisam primetio da Slavica sedi sa Zoranom. Shvatio sam da nešto nije u redu tek kad sam im prišao. Pred celim društvom rekla je da mora da obiđe neke prijateljice. Šta sam mogao nego da se složim. Vratio sam se u pustu sobu hotela "Balkan", a ona se pojavila tek posle ponoći ― pričao je Toma.
Međutim, 1963. godine, dok je bio na crnogorskom delu Jadrana, pevač je dobio telegram u kom je pisalo da je Slavica teško bolesna, da je u Sarajevu i da želi da ga vidi. Toma je požurio u Bosnu, a zatekao je potresan prizor: Slavica je bila neprepoznatljiva jer je izgubila trideset kilograma. Zbog posla, Toma nije mogao da ostane pored njene postelje, a nekoliko dana kasnije stigao je novi telegram. Slavica je preminula.
― Umrla je u Sarajevu, sahranjena je u rodnom Travniku, a ja sam stigao na svežu humku, tek da položim buket belih ruža ― rekao je pevač jednom.
On je u sebi godinama nosio uspomenu i bol zbog njene smrti, a sve je izlio u pesmu "Buket belih ruža", njegovu najemotivniju.
― Sedam-osam godina kasnije, baš u Travniku, prvi put sam javno pevao pesmu njoj posvećenu koja je bila ogledalo našeg života. Izveo sam je tada i nikad više. Plakao sam ja, plakala je cela sala. To nije bio koncert, već opelo… A bila je plava s kratkom kosom. Imala je i oči plave i pomalo tužne. Visoka, s dugim nogama u plavim farmericama, izgledala je kao prava "babaroga" ― sećao se Toma.