Osobe koje se suočavaju sa problemom hipohondrije strahuju da će se razboleti od teških bolesti ili su uverene da su se već ozbiljno razbolele. Termin hipohondrija teško se prihvata od strane klijenata koji dolaze na terapiju i oni to tumače kao izraz nerazumevanja lekara, terapeuta, prijatelja, uz najčešće komentare: Ja nisam hipohondar, imam stvarne simptome, ne umišljam ih... A tu se upravo krije i početak, ali i razrešenje problema jer hipohondari stvarno opažaju neke telesne simptome, ali ih pogrešno tumače.
Dnevne oscilacije pritiska, pulsa, stezanje u grudima, trnjenje, peckanje i ostale manifestacije oni nedvosmisleno tumače kao znak opasne bolesti (što je zajedničko i za napad panike). Za razliku od osoba koje imaju panični poremećaj izbegavanja odlaska kod lekara, hipohondari konstantno proveravaju svoje zdravstveno stanje.
NASTANAK HIPOHONDRIJE
Mehanizam nastanka i održavanja hipohondrije je sledeći: telesne senzacije, na primer čvorić na koži, kod njih izaziva pomisao da imaju rak i zato preduzimaju sve medicinske analize. Kada nalazi pokažu da je sve u redu, sumnjaju da su rezultati netačni, ili da lekar ne zna da ih protumači. Potom sledi odlazak kod novog lekara, novi pregledi... I kada je sve medicinski sve u redu, a oni i dalje imaju iste simptome, nastaje pravi začarani krug: povratak na sam početak, na prvu grešku od koje sve počinje... Sumnja u lekare i tačnost dijagnoze dovodi do još većeg usmeravanja pažnje na sopstveno telo. I tako nastane ozbiljan poremećaj ili začaran krug (promena na telu, na primer modrice – pogrešno tumačenje – imam leukemiju – medicinska ispitivanja – nalazi ne potvrđuju leukemiju – pogrešno tumačenje nalaza, informacija od lekara, traganje po forumima na internetu, traženje razuveravanja od prijatelja). Preokupiranost zdravljem i simptomima dobija i svoju nadogradnju u ponašanju, do nivoa prisilnih radnji – konstantno merenje pritiska, pulsa, temperature, šećera u krvi, prepipavanje, ogledanje, zagledanje... Sve ove radnje imaju svrhu da nahrane iracionalno uverenje koje glasi - moram da budem 100 odsto siguran kako mi se ništa neće desiti i zato je neophodno da stalno pazim i registrujem sve signale iz tela.
Tipične telesne senzacije i pogrešna tumačenja:
- Bol, napetost u glavi – imam tumor na mozgu
- Čvorići pod kožom – imam rak
- Trnjenje i peckanje ruku i nogu – imam multiplu sklerozu
- Osećaj vrtoglavice i slabosti – imam HIV
- Uvećana žlezda ispod pazuha – rak
Podgrupa koja reaguje i napadom panike
- Ubrzan rad srca – infarkt, umirem!
- Nedostatak vazduha – gušim se, umirem!
- Visok pritisak, trnjenje – šlog!
- Pogrešna interpretacija telesnih senzacija je zajednička i za hipohondriju i za panični poremećaj, ali kod hipohondrije strah je vezan za ozbiljnu bolest sa odloženim fatalnim ishodom.
ZDRAVA BRIGA ILI HIPOHONDRIJA?
Ako opaze neku promenu na telu, osobe koje su prirodno zabrinute za svoje zdravlje, otići će na preglede, uraditi analize i ako je sve u redu, tu će se i zaustaviti. Hipohondari, međutim, nastavljaju da obilaze ordinacije, traže razuveravanje prijatelja, raznih lekara, samopregledaju se i tragaju za potvrdom da nisu bolesni. Naravno da ovakav stil života dovodi do teškoća u socijalnom, radnom i drugim poljima funkcionisanja. Izgrađuje se prava hipohondrijska filozofija, a da bi se ona razvila, takav čovek mora da ima anksioznu filozofiju od detinjstva (osobe plašljive i senzitivne na opasnost). Takve osobe s anksioznom filozofijom predviđaju opasnost i tamo gde ona objektivno ne postoji. Iz toga može da se razvije hipohondrija, ali i ne mora. Na psihoterapiji se uči kako da takve osobe nauče da prepoznaju pogrešne načine razmišljanja koji održavaju anksioznost i da ih promene. Isto tako, kada primete određene promene na svom telu, ne smeju katastrofično da ih tumače. Moraju da uvide nerealnost zahteva kako sve uvek mora imati garanciju i biti u redu kako bi se navodno sprečili fatalni ishodi. U njihovoj uobrazilji, čak i da se presele u bolnicu i prikače na sve aparate, uvek postoji promil verovatnoće da će se nešto desiti.
LEČENJE
Kombinacija psihoterapije (kognitivno-bihevioralne) i medikamenata po potrebi daje dobre rezultate. Na psihoterapiji se radi na prepoznavanju i menjanju pogrešnih načina razmišljanja koja su u osnovi hipohondrije: moram stalno da pratim svoje telo,
svaka telesna promena znak je neke bolesti, neophodno je da budem siguran kako se neću razboleti i zato moram stalno da se kontrolišem... Među hipohondrima možemo razlikovati dve grupe, oni koji se plaše da imaju neku bolest (dolaze na psihoterapiju zbog straha od bolesti) i oni koji su uvereni da su bolesni. Njihova reakcija je sledeća: Ne znam zašto su me poslali kod vas kada je moj problem medicinski, ali lekari to ne shvataju ozbiljno. Ovakvi pacijenti uglavnom nisu motivisani za psihoterapiju.
Piše: Ksenija Petrović, psiholog
