Dostupnost i brzina protoka informacija u stalnom su porastu. Živimo u vreme interneta, pametnih telefona, satelitske televizije sa bezbroj kanala... Kako i da li je moguće da paralelno sa tim porastom raste čovekova moć adaptacije, tolerancije na frustraciju, moć da, iako bombardovan vestima, selektuje one koje može da promeni i one koje ne zavise od njega i u skladu sa tim emotivno reaguje? Da li je moguće jednostavno otupeti? Je li moguća anestezija čula? Biologija još nije i verovatno nikada neće stići do toga, a nekad bi bilo dobro da imamo upravljač na kome jednostavno pritisnemo off za loše vesti. Kako to nije realno, šta nam onda preostaje? Da jačamo toleranciju i mehanizme nošenja sa stresom. Empatija ili saosećanje jeste normalna zdrava reakcija na vest o prirodnim katastrofama, ubistvima, nesrećama, ali mnogi uzimaju na sebe višak emotivne patnje, reaguju strahom, depresijom. Žive brinući i pitajući se šta ako se i njima to desi, a brigom ne umanjuju šanse, ne postaju imuni na takve stvari.
IZLOŽENOST INFORMACIJAMA
Živeti život okrenut ka ljudima i svetu podrazumeva konstantnu izloženost raznim informacijama, a one nisu uvek samo lepe, radosne vesti. Sadašnje vreme, vreme uspona tehnologije, globalnih mreža, samo je povećalo količinu i protok informacija. Da li ste razmišljali koliko loših vesti dnevno čujete kad uključite televizor, otvorite novine, odete na internet, uđete u prevoz... Tu su izveštaji o bar jednoj saobraćajnoj nesreći koja se dogodila u toku noći i u kojoj je bar jedno lice izgubilo život, priče o porodičnim svađama, razbojništvima, tučama, saznanje da je kurs dinara oslabio, a namirnice poskupele... Izloženost ne možemo izbeći osim da se opredelimo za život van sveta, u izolaciji, na nekoj planini, pod staklenim zvonom. Kako ipak mali broj ljudi bira takav način života, kontakt sa lošim vestima neizbežan je. Iako gotovo svi ljudi procenjuju takve događaje kao negativne, različito ih podnose i na njih reaguju. Te svakodnevne stresove prelamamo, interpretiramo u skladu sa sopstvenim mentalnim filterom... Kako ćemo reagovati na loše vesti zavisi od mnogo faktora, biološke reaktivnosti, osetljivosti nervnog sistema, psiholoških faktora, trenutnih životnih okolnosti i stresova. Logično je da će osobe koje su trenutno pod stresom i koje su zbog toga osetljivije lošije reagovati. Zanimljivo je posmatrati ove reakcije u zavisnosti od tipova ličnosti.
OSOBINE LIČNOSTI I REAGOVANJE NA LOŠE VESTI
Ljudi čiji je dominantan mehanizam negacija realnosti, takve vesti doživljavaju kao nešto irealno, na nivou imaginarnog filma.
Drugi, izbegavajući tipovi ličnosti, menjaju kanal, okreću stranu u novinama, prijateljima ne dozvoljavaju da govore o takvim temama, a ako slučajno i prime lošu vest onda su duboko potreseni, uplašeni... Izolacija je njihov pokušaj zaštite od sopstvene anksioznosti i straha. Njihov stil je: zatvaram oči, zapušim uši, ako ne opažam - ne dešava se. Takva kreacija realnosti kakvu želimo bila bi dobra kada bismo stvarno imali potpunu kontrolu, ali kako je to nemoguće, to nije dobra strategija.
Drugu krajnost predstavljaju osobe koje prvo pročitaju crnu hroniku, vole da primaju i prenose takve vesti čak i sa nekom dozom uzbuđenosti. U osnovi ovog naizgled suprotnog pristupa lošim vestima, takođe leži strah, samo se prevazilazi drugačijim manevrima. Indirektno, dobijaju informaciju da je njima dobro u odnosu na to kakvi sve problemi postoje, da se sve ipak dešava drugima, te kako su oni srećni što su posmatrači, a ne akteri, kao i da se čak i to možda preživi... Neki tipovi ličnosti se, kada registruju loše vesti, preterano bave problemima čije rešenje ne zavisi od njih, bez prestanka vrte slike i tekstove po glavi, plaču nad tuđim nesrećama, ali sve je to mehanizam pomeranja fokusa sa sopstvenih problema, života koji jedino mogu aktivno menjati.
OPSESIVNI TIPOVI LIČNOSTI
Opsesivni tipovi misle da, ako su više informisani o svim mogućim katastrofama, imaju snažniju kontrolu nad njima, veću moć da ih spreče, oni stalno o nečemu brinu, verujući da će se, ako ne brinu, desiti nešto strašno. Istraživanje sprovedeno u Kanadi u kome su muškarcima i ženama izlagane neutralne i loše vesti pokazalo je kako se ni kod jednog pola nivo kortizola, hormona stresa, ne povećava pri prijemu loših vesti, ali da su žene koje su čitale loše vesti postajale fiziološki reaktivnije na buduće stresove. Dakle, nemoguće je ne registrovati i izolovati se, ali je za psihološko zdravlje i zadovoljstvo važno da, primajući takve loše vesti, stalno imamo na umu da ono što ne možemo promeniti prihvatimo kao život koji, nažalost, čine i ovakvi događaji, menjamo ono što možemo i učimo da razlikujemo ta dva.
Ksenija Petrović, psiholog
