Kroz interakciju sa roditeljima stičemo osnovne vrednosne stavove koji su kasnije bitna odrednica u našem odnosu sa prijateljima, partnerima i u socijalnoj sredini. Život i naša iskustva u tom mikrosvetu, bez obzira na to da li se radi o porodici s oba roditelja, starateljima, razvedenim roditeljima, postavlja pozitivne ili negativne kriterijume za budućnost.
KAKO USVAJAMO STAVOVE I PONAŠANJA
Dva osnovna vida učenja su instrumentalno učenje, koje se zasniva na principima klasičnog uslovljavanja, nagrade i kazne, i učenje po modelu gde se imitira ponašanje koje se vidi. Upravo je ovaj drugi vid učenja dominantan u svakodnevnom životu. U njegovoj osnovi je pozitivan ili negativan afektivni odnos prema modelu: identifikujemo se sa roditeljem istog pola ukoliko imamo pozitivan stav prema njemu. Razvoj ličnosti odvija se po stadijumima i fazama: u prvim godinama života najveći uticaj na dete ima osoba koja je najviše vremena provodi s njim, to je najčešće majka (ali postoje slučajevi gde je to i otac) i tada dete stiče osnove poverenja u spoljašnji svet i sve ono što ga okružuje. Kasnije veliki uticaj imaju ostali članovi porodice, a u predškolskom i školskom uzrastu vršnjačka grupa je bitna socijalna karika. Pubertet je period u kome se sumiraju različita iskustva i rekonstruišu odnosi koje smo poneli svako iz svog mikrosveta. Tada dolazi do ambivalentnih osećanja prema roditeljima suprotnog pola i do identifikacije i takmičenja sa roditeljem istog pola. Sumiranjem iskustava i razrešenjem pubertetske krize dolazimo do ličnih obrazaca koje zatim prenosimo u svet odraslih i po njima kreiramo svoj život u partnerskim, socijalnim i porodičnim odnosima.
ODNOS SA PORODICOM
Obrazac ili okvir koji postaje referentan najčešće je skladnost braka roditelja ili porodična harmonija (kakav god da je tip porodice, istraživanja pokazuju da je i pri razvodu braka za decu odlučujuće da li su roditelji bili ili ostali u skladnom odnosu i posle razvoda). Iz neskladnih i disfunkcionalnih brakova, deca kao odrasli često ponavljaju porodičnu konstelaciju odnosa ili se povlače i procenjuju kako je bolje i da su sami, nego da žive u takvim brakovima. U svakom slučaju, ono što je bitno jeste da to iskustvo koje smo poneli iz primarne porodice, služi kao model (koji se može prihvatiti ili odbaciti ) u ostvarivanju partnerskih i roditeljskih uloga mladih ljudi.
ŠTA ODMAŽE
U praksi je mnogo primera ambicioznosti roditelja prema deci istog pola: takve majke imaju zahteve prema ćerkama da budu najbolje u nečemu jer će samo tako moći da se ostvare i budu srećne, kad već ja to nisam uradila. Ambiciozni očevi često sinove usmeravaju da budu uspešni u oblastima gde i sami nisu uspeli (zaključci se izvode u odnosu na svoj položaj u braku). Takođe, često srećemo prezaštićujuće majke u odnosu prema sinovima, koje misle da moraju biti uz njega u svim važnim životnim odlukama, a to govori samo o načinu na koji gledaju svog partnera (kao manje sposobnog i zavisnog). U svim ovim raznovrsnim i komplikovanim odnosima, dodatno je otežavajuća atmosfera socijalnog miljea koja je prilično haotična i zbunjujuća na našem kulturnom podneblju: tradicionalne i patrijarhalne vrednosti blede (ne postoji jasna ili bilo kakva granica između rodnih uloga), roditelji su prebrižni i prezaštićujući (deci ne dozvoljavaju, svesno ili nesvesno, da se osamostale, pomuče i izbore za svoj život), već ih ušuškavaju u nekom polubajkovitom svetu koji nije održiv i realan. Tada deca koja postaju mladi ljudi, iskazuju zbunjenost, nesigurnost, depresivnost i bes. Na kraju procenjuju kako je bolje da ostanu pod okriljem svojih roditelja, nego da rizikuju i urade nešto sami u životu. Ti isti mladi ljudi pokušavaju da nađu (baš zbog uticaja primarne porodice) partnere koji će biti kao njihove mame (brižne, požrtvovane, vredne) ili kao tate (dominantni i sposobni da obezbede egzistenciju porodici).
KUDA NAS VODE NEREALNA UVERENJA I KRITERIJUMI
Svi ovi faktori rezultiraju nekom vrstom zbrke, nesređenosti i ometaju mlade ljude u sazrevanju i osamostaljivanju. Roditelji se pitaju gde greše, deca odustaju od ostvarenja svojih potencijala u svakom smislu i kolektivno nastaje neka vrsta apatije i nezadovoljstva. Nepostojanje jasnih smernica u primarnoj porodici, otežava put mladim ljudima da ostvare svoje želje. Rešenje je da ih pustimo da sami donose odluke i prave izbore, makar to značilo i da se izlažu teškoćama, neuspesima i nekoj korisnoj dozi frustracije i nezadovoljstva. To jača mentalne kapacitete, povećava izdržljivost i pruža osećaj da ćemo se izboriti sa problemima, što je put ka zrelosti i sticanju samopouzdanja koje je našim mladim ljudima preko potrebno.
Milica Zarin, psiholog
