Ponekad je gori i od smrti: Kako pomoći ljudima koji se suočavaju s nestankom bližnjih?

Brojna istraživanja pokazala da su da je nestanak člana porodice u mnogim slučajevima teži i od smrti bližnjih jer se mešaju očaj i nada, a osoba ne može da se pomeri iz jedne tačke i neprestano se vraća na ista pitanja.

Franses Mia Kasteing maltene svakodnevno već godinama otvara Gugl i kuca "Ljudski ostaci, kosti. Atlanski okean, nađeni", a kada ne pronađe ništa što bi joj privuklo pažnju, oseća i olakšanje i bol. Njena sestra Frančeska Alvarado nestala je tokom putovanja u Atlantik siti u martu 2012. godine, a od tada su pronađeni njeno stopalo, butna kost i cevanica.

Svaki put kada neki deo tela njene sestre bude pronađen, Mia doživljava paletu suprotnih emocija.

— To je gorko-slatko. Dobijam taj osećaj radosti, kao duhovnu radost, kao da me Frančeska duhovno bodri — objasnila je ona nedavno i istakla da nikad neće prestati da se pita i istražuje šta je moglo da se dogodi njenoj sestri. — Ovo ne može da bude kraj njene priče.

Mnogi su se, a među njima i vodeći svetski psiholozi, zapitali da li je situacija u kakvoj se Franses godinama nalazila i još uvek nalazi najgora vrsta žalosti. Da li je neizvesnost sudbine bližnjeg gora čak i od žalosti za preminulim?

 

U psihologiji, uspostavljen je termin dvosmisleni gubitak, koji se odnosi na događaj koji nije imao epilog ili nije razjašnjen, ostavlja osobu u potrazi za odgovorima i može da zakomplikuje i odloži proces tugovanja i žaljenja. Obično se ovaj termin koristi da opiše situacije kada dođe do prekida trudnoće, smrti supružnika, život u blizini članaka porodice koji pati od demencije ili nestanak bližnjih. Često se za ovu poslednju situaciju koristi i sintagma "smrznuta tuga", jer tada ova emocija ne može da teče svojim uobičajenim tokom. Nada tada postaje mač s dve oštrice jer optimizam i želja da se nastavi s borbom i dalje postoje, ali ukoliko oni nestanu očaj je još dublji. Sasvim kontrastne emocije stalno se previru i osciliraju, zbog čega je položaj u kome su ljudi kojima je nestao bližnji posebno pod stresom i ne mogu da pronađu mentalni mir.

U istraživanju koje su istraživali Stiv Pauel, Vil Batolo i Marija Hagl sproveli uz pomoć žena koje su izgubile bližnje tokom rata u Bosni i Hercegovini, utvrđeno je da one čiji se članovi porodica vode kao nestali imaju viši nivo traumatske žalosti i teže oblike depresije od onih koje su sahranile svoje bližnje. Ova studija, objavljena u listu European Psychologist, pokazala je da nepotvrđen gubitak člana porodice pada teže nego povrđen. Nešto slično utvrđeno je i istraživanjem u kom se su učestvovali bližnji ljudi koji su nestali u kolumbijskim zatvorima, kada je utvrđeno da je kod njih produžena nada i neizvesnost dovela do poremećaja produžene ožalošćenosti, koji se obično javlja posle smrti voljene osobe.

 

Psiholozi su pokušali da otkriju kako pomoći ljudima koji su se našli u situaciji da ne znaju gde se nalaze ili šta se dogodilo njihovim članovima porodice, a mnogi su se zalagali da im ne treba pružati lažnu nadu. Kada postoji nada, osoba se neprestano zadržava u istoj situaciji, sve dok se prepliću svakodnevni život koji neumitno teče i nastavlja se dalje i bolni trenutak koji ne može da se ostavi u prošlosti.

 

• Kako pomoći nekome kome je nestao bližnji?

Teška situacija kakva je nestanak voljenih izazvaće bezbroj emocija i ljudima koji ne poznaju nestalu osobu, ali je jasno da nikome nije teže od njihovih najbližih. Zato im se, kako objašnjava britanska organizacija Missing People, treba obratiti veoma pažljivo i oprezno — najvažnije što možete da kažete jeste da ste tu i da ćete pružiti sve što je u vašoj moći da pomognete, čak i ako je to samo da saslušate. Značiće i da što više ljudi učestvuje u potrazi, ohrabrivanje drugih da doprinesu u traganju za nestalim, a osobi koja se nosi s ovakvim gubitkom bližnjih od pomoći će biti i ako ne mora da razmišlja o tekućim i svakodnevnim sitnicama koje inače čine njen život: ponudite se da joj prošetate psa, odete u kupovinu, psremite ručak, pričuvate decu... U zavisnosti od toga u kakvom ste odnosu i kakav život vodi osoba koja se našla u ovako nezavidnom položaju, postoji bezbroj sitnica kojima im možete makar malo olakšati svaki dan.

 

Ako ne znate šta biste mogli da kažete, to je u redu. Manje-više niko ne zna šta da kaže u ovakvim situacijama, a jedino što će zaista pomoći jeste konkretan odgovor na pitanje koje ih muči svake sekunude — šta se dogodilo. Od priče je mnogo važnije da slušate i pokažete svoju podršku. Svako se sa ovim iskustvom nosi na drugačiji način: dok neko ne uspeva da se izbori i ostane jak, druge nada tera da ostanu na nogama i nastavljaju potragu, a u svakom slučaju je najvažnije da ne pretpostavljate šta osoba čiji je bližnji nestao oseća, da ne govorite o nestalom u prošlom vremenu, da se ne trudite da "čitate misli", već da znate kada je neophodna tišina ili da neko ostane sam sa sobom.

 

Kako su porodice nestalih objasnile za pomenutu organiaciju, vremenom emocije ne jenjavaju i vreme ne leči rane na način na koji je to slučaj s drugim vrstama gubitka, već je jednako teško sa svakim novim danom, a podrška nije ništa manje potrebna. Uz to, veoma je važno čuvati se sopstvene radoznalosti i ne zapitkivati previše jer biste tako mogli neoprezno i nenamerno nekome da nanesete bol, recimo, kopajući stare rane, nehotičnim okrivljavanjem bližnjih za nesrećan događaj i sl.