Veštinu aikida osnovao je Japanac Morihej Uešiba između dva svetska rata. Pošto je bio veoma priznat majstor u to vreme najvažnijih borilačkih veština i oficir u japanskoj vojsci, a i ozbiljno je proučavao filozofiju, u jednom trenutku rešio je da napravi zbir borbenih tehnika koje će predstavljati savršen sklad duha i tela, zakona fizike i ljudske prirode, etike i umeća ratovanja. Naglašavajući ograničenost snage samog tela, insistirao je na jedinstvu i potpunoj usklađenosti duha i tela.
KO SVE MOŽE DA SE BAVI AIKIDOM
Najveći broj majstora ove veštine ima sedu kosu. Ogroman broj vežbača aikida aktivno, dinamično i redovno trenira čak i kad pređe šezdeset, pa i sedamdeset godina. Tajna je upravo u tome što ova veština ne zahteva ekstremnu fizičku spremnost jer se ne bazira na snazi i agresivnosti, već na telesnoj osvešćenosti, zakonima fizike i biomehanike, okretanju sila iz okoline u svoju korist. Praktično, ne postoje ni gornja ni donja granica za vežbanje aikida. U našem klubu treniraju ljudi od 13 do 50 godina i svi vežbaju zajedno. Kad rade sa nekim slabijim, kretanje i tehniku dovode do perfekcije, a sa jačima od sebe proveravaju da li bi to stvarno bilo primenljivo u praksi.
TELESNA INTELIGENCIJA
Osim što jača muskulaturu u celini, a ne parcijalno, kao što je to slučaj sa raznim drugim programima vežbanja, aikido razvija i neku vrstu telesne inteligencije. Svi mišići, ligamenti, zglobovi i kosti funkcionišu kao celina, potpuno usklađeno, pa zbog toga u ogromnoj meri smanjuje mogućnost povrede pri svakodnevnim aktivnostima kao što su veliko spremanje, promena rasporeda nameštaja u stanu ili premeštanje TA peći na drugi sprat. Devojke i žene primećuju da su im zadnjice sve lepše, zbog toga što se veliki procenat aikido vežbi bazira na položaju nogu i kretanju. Muškarci primećuju skok svih svojih mogućnosti. Svako na aikido krene iz svojih pobuda, a onda, kad vidi šta sve njegovo telo može, probude mu se još neke. Ljudi obično dođu zbog jedne stvari, na primer da bi skinuli kilograme ili ostali u formi, a onda otkriju čitav jedan novi svet, pa se potpuno posvete proučavanju kateme vaze (poluga na zglobovima) ili bacanjima.
RIZICI
Nema tu ništa više rizika nego u svakodnevnim životnim aktivnostima. Zapravo, ima ga još manje. Povrede su toliko retke da to spada u rang statističke greške. Inače, uočljiva je pojava da se na borilačkim veštinama i sportovima ljudi ređe povređuju nego pri drugim fizičkim aktivnostima, verovatno zbog toga što im je percepcija prebačena u borbeni mod, odnosno koncentrisani su na to da ne budu povređeni. Kod aikida to je još izraženije, pošto se vodi računa o mogućnostima svakog polaznika.
OSNOVNI PRINCIPI AIKIDA
Osnovni princip aikida jeste sklad duha i tela sa okolinom i univerzumom, što bi rekao Morihej Uešiba. U praksi, to bi zapravo značilo da ako se u okolini nešto desi, mi treba da uradimo idealnu stvar za taj trenutak. To je jednako primenjivo u borbi, komunikaciji, na poslu, u vezi, u svakoj sferi života. Postoje i pojedinačni principi koji se više vezuju za same tehnike, kao što su veliko na malo - mi veliki deo svog tela i mišića koristimo na protivnikovom malom delu tela koji ima malo snage, potom kad naleće, propuštaj - što se primenjuje u kretanju i reakciji na upućen udarac... Kako je to Uešiba lepo rekao: Kad se ponašamo u skladu sa opštim načelima univerzuma, ako nas neko napadne, on je zapravo napao ceo univerzum, a u toj borbi zna se pobednik.
Aleksandar Zdravković,
instruktor
