U dve glavne uloge pojavljuju se Zoltan Širmer i Aron Balaž. Uz njih igraju: Emina Elor, Daniel Husta, Arpad Mesaroš, Agota Ferenc i Robert Ožvar.
O čemu je "Mala mađarska pornografija"?
Da li postoji kolektivna krivica, da li je tačna biblijska misao o tome da bog kažnjava sinove zbog grehova očeva? Reditelj predstave Nikita Milivojević ne traži krivca, ne upire prstom, nego postavlja pitanja. Da li smo u obavezi da preuzmemo krivicu naših očeva? Možemo li njihova dela nazvati grešnima u vremenu kada je najbitinije bilo opstati i preživeti? Da li je put ka pročišćenju opraštanje?
Nikita Milivojević, reditelj “Male mađarske pornografije” kaže:
Predstava ‘’Mala madjarska pornografija’’ je nastala iz tri različita romana ‘Petera Esterhazija: ‘’Harmonia caelestis’’ , ‘’Ispravljeno izdanje’’ , (koje je u stvari svojevrsni nastavak ‘’Harmonije caelestis’’) i ‘’Male mađarske pornografije’’ .
Od sva tri dela za mene je najfascinantniji bilo ‘’Ispravljano izdanje’’ tako da je on u sižejnom smislu i osnovni okvir predstave . Istovremeno, ne pamtim da mi se jedan naslov toliko dopao kao što je : ‘’Mala mađarska pornografija’’. On, naime, tačno izražava moj doživljaj sveta u ovom trenutku . Naravno da mađarska pornografija lako može da bude i srpska, evropska, odnosno svetska. Kada kažem ‘’pornografija’’, onda ne mislim uopšte na erotski smisao te reči, već više metaforično. Mislim, recimo, na činjenicu da Donald Tramp , koji je multimilijarder, zastupa interese siromašnih i radničke klase, i oni za njega glasaju!?… Za mene je to nekakva vrlo bizarna ‘’pornografija’’… Ili sve ovo kroz šta prolazi Evropa, sa Bregzitom, izbeglicama, granicama … Na kraju krajeva, kroz šta prolazimo svi mi već dugi niz godina. Ima nešto strašno licemerno i pornografsko u tome kako uopšte funkcioniše ovaj svet ."
Konkretno, u priči Petera Esterhazija radi se o otkrivanju užasno neprijatne porodične istine koja menja potpuno život glavnog junaka . U tom smislu postoji jedna gotovo antička dimenzija u romanu, mogao bi za trenutak da nas podseti na Edipa recimo… U jednom trenutku glavni junak kaže kako je zabluda ono što vidimo, odnosno da je istina uvek negde ispod površine. Na površini obično stvari uvek izgledaju mnogo bolje, u nekakvom prividnom redu , harmoniji … Ali ispod se uvek nalazi neki ‘’kostur u ormanu’’. To manipuslisanje istinom je ujedno i osnovni razlog da radim ovu predstavu .
Što se tiče saradnje sa mađarskim pozorištem, ona je bila onakva kako samo reditelj može poželeti da bude. Kada sam počeo da radim, uvek kada bi me neko pitao gde sam i šta novo radim , čim bih pomenuo Ujvideki sinhaz, čuo bih: “Oni su odličan glumački ansambl‘’ i slično… Tako da mi je bilo vrlo zanimljivo da proverim kako je to uopšte postalo nešto kao opšte mišljenje. I mislim da sam tokom rada sa njima to otkrio. Pored toga što se, pre svega, radi o darovitim glumcima, oni su za naše uslove neverovatno samodisciplinovani. I uopšte nisu arogantni, tako da je vrlo jednostavno i prijatno raditi sa njima.”
Glumac Zoltan Širmer, narator u predstavi predstavlja glavnog lika u potpuno drugačijem svetlu:
Esterhaziju je teško da prihvati činjenicu da mu je otac bio špijun. Ne može da proceni, da li je to bila njegova slobodna odluka ili je to morao da uradi. Esterhazi, pak, priča o tome da svako od nas odlučuje šta će da uradi, on sam nije siguran da li je njegov otac loš ili dobar. Sam kaže da voli oca ali da mrzi špijuna u njemu. Iz dosijea nije saznao je li to otac morao da bude špijun. Esterhazi se zato muči, nekad je uz oca, nekad protiv ali do kraja nema mira. Priseća se kako mu je bilo dobro dok nije saznao da je njegov otac špijun, pisao je kako je hteo i šta je hteo a otkako je saznao strašnu istinu, sve je palo u vodu. Sve stvari koje su se dešavale u njegovom životu treba opet da presloži, da preispita, do najmanjeg detalja, čak i to da li je ga je otac iz ljubavi vodio na utakmicu ili je to uradio samo zato što je na utakmici imao zadatak da nekog uhodi. S druge strane, pisac razmišlja i o tome, šta bi bilo da otac nije pristao da špijunira, možda bi ga ubili, onda se ne bi mučio, ne bi bilo ni njih dece koje je trebalo othraniti… Jako je teško o svemu tome prosuđivati. Zavisi od čoveka do čoveka da li bi osudio nekoga jer je špijun ili bi pokušao da nađe razloge da ga ipak opravda. Za mene lično, on je špijun, a da li je to morao da postane, ili ne, to nikad nećemo utvrditi. Mislim da ni sam pisac nije mogao da živi s tom dilemom i tom borbom.”
