Glavne junake Mikija i Peđu zatičemo u nedefinisanom prostoru, zbunjenene i dezorjentisane, ošamućene. Ubrzo njih dvojica, saznaju da je Peđa pogrešno odreagovao u krivini i da se auto obrušio na dno reke. Saznajemo da su Miki i Peđa mrtvi, samo što se njih dvojica još ne mire sa tom činjenicom. Ono što im je jasno da je ispred njih nekakav put, ili stepenište, na čijem je kraju plavo svetlo. To je ono svetlo o kome se priča u postmortem iskustvima, svetlo koje prođu oni koji umru, a oni preživeli ga imaju u ostacima sećanja. Miki i Peđa shvataju da ne mogu da se vrate tamo gde su bili, u život, ali da im nešto brani da odu prema svetlu. Ni živi ni mrtvi. Muzičari, da ne bi ostali između života i smrti, odlučuju da pretresu svoje živote, da očiste dušu, ne bi li tako uspeli ili da se izbave ili da konačno umru.
Kreće duhovita i gorka rekapitulacija njihovih života, situacija u kojima su bili. To su situacije prelomne za našu zemlju poslednjih tridesetak godina. Miki i Peđa su na svojoj koži iskusili i bel epok, i promene i ratove i tranziciju... Svirali su svima, a ostali svoji i ničiji. Sećanja sežu do detinjstva i zajedničkog odrastanja... Skidajući deo po deo svojih životnih tajni, stvari o kojima nikada nisu pričali, od politike do privatnosti, naši junaci napreduju ka plavom svetlu i konačnom kraju. Ali, voljom više sile taj neminovni kraj moraće da pričeka.
Do tog kraja dvojica ortaka će se još smejati, tugovati i pevati, baš kao i mi dok pratimo njihovu umalo smrtnu a u suštini životnu priču koja se tiče svih nas.
