U četvrtak desetog juna, u velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine sa početkom u dvadeset časova, Kriština Branko prirediće prestoničkoj publici nesvakidašnji koncert fado muzike.
Fado se pojavio u životu Krištine Branko, rođene 1972 u Almerimu jednom srećnom slučajnošću: Sve je počelo kao nekakva šala, jedne večeri s pesmom i prijateljima. Znala je po sluhu nekoliko pesama fada, koje joj je pevušio deda po majci, tekstove i akorde koje je ponavljala nasumice ne znajući kako će joj nešto kasnije odlučiti sudbinu.
U to vreme bila je bliža Bili Holidej i Eli Ficdžerald, Dženis Džoplin i Džoni Mičel, nego Amaliji Rodrigeš. Za 18. rođendan, deda po majci joj je poklonio ploču Rara e inedita (Retka i nečuvena) najveće i ujedno najmanje poznato delo Amalije Rodrigeš, a Kriština još uvek nije znala da će joj to zauvek promeniti život.
Pre nego što će prvi put stati na pozornicu, u Amsterdamu (1996, Zaal 100) Kriština nikada nije sebe videla kao interpretatora amatera ili fado pevačicu. Do 1996, sa 24 godine, imala je samo 2-3 nastupa kao fado pevačica..
Novinarstvo je bila umetnost koju je tražila. Možda upravo zbog toga i dan-danas reči su te koje vladaju svakim njenim albumom. Pevačica pesnika (Kamoenša, Pesoe, Davida Murau Fereire, Žozea Afonsa, Pola Eluara, Lea Ferea, Alfonsine Storni, Olia Šlauerofa), Kriština Branko smatra fado nekom vrstom nosioca poezije i književnosti. Nakon jedne decenije od prvog nastupa u Amsterdamu, njene kolege priznaju da ima snažnu sklonost ka poetskom.
Suprotno od kanona tradicionalnog fada, put Krištine Branko je bio drugačiji: nezavistan, jedinstven i mnogo puta obeležen radošću. Ne prekidajući u potpunosti sa tradicijom, već tražeći ono najbolje u njoj, Kriština Branko, zapravo, osvežava svojom originalnošću. Na svim albumima trudila se da sjedini tekstove s muzikalnošću svojstvenoj fadu.
Kao i drugi mladi muzičari koji su u fadu našli svoj način izražavanja Kriština Branko pronalazi svoj put, gde poštovanje tradicije ide ruku pod ruku sa željom za inovacijom. Iako ništa u životu Krištine Branko nije ukazivalo na to da je njena sudbina fado, ona stvara svoj stil koji, ako ne redak (raro), onda je svakako nečuven (inedito).
