Ovaj program je na repertoaru Muzeja jugoslovenske kinoteke, Kosovska 11, od petka, 13. do utorka,17.januara, u terminima od 17.30 i 20 sati. Cena ulaznice je 150 dinara.
Da li ste za ovaj ciklus birali filmove koje lično volite ili one koje smatrate važnim za istoriju sedme umetnosti?
– Birao sam ono što lično volim. Na listu sam uvrstio filmove i autore koje veoma poštujem, ali princip je, pre svega, bio da rade nešto što nema nikakve veze sa onim što ja radim. Veoma volim filmove koji nemaju nikakve dodirne tačke sa mnom, koji su na neki način opozit onome što ja radim i zato me impresioniraju, koji predstavljaju primer nečega što ja nikada nisam uspeo. Ne znam da li sam nešto poput toga želeo, ali divim im se na tome.
Izabrali ste Samuraj Žan-Pjera Melvila (Jean-Pierre Melville). Šta vama znači taj film?
– Melvil je bio jedini evropski reditelj koji je pravio američke filmove, išao rame uz rame s američkim B-filmovima i filmovima koji su u to vreme bili obožavani. Recimo, Melvil se pojavljuje u filmu Do poslednjeg daha, gde igra ulogu intelektualca koga lik Džin Siberg ispituje na aerodromu. On predstavlja očigledno idola novotalasovaca. Melvil je bio idol i Trifou i pretpostavljam Godaru. Iako oni nisu pravili ništa slično njegovim filmovima, bio je na neki način njihov guru. Ja sam u jednom periodu života stvarno voleo Melvilove filmove, ne samo Samuraj, koji je remek-delo, nego i ostale kao što su Policajac i Armija senki. Melvil je bio član Pokreta otpora. Njegova Armija senki jedini je vredni film o tome šta su članovi Pokreta otpora radili za vreme Drugog svetskog rata.
Na listi imate i Senke Džona Kasavetesa (John Cassavetes). Koji je razlog za taj izbor?
– Za razliku od Melvila, Kasavetes je bio jedini Amerikanac koji je pravio evropske filmove. Osim toga što je bio fenomenalan glumac, on je bio i avangardni reditelj s mnogo glumačkih improvizacija i vizuelnih eksperimenata neuobičajenih za to doba. Senke su zapravo andergraund film i predstavljaju u najboljem svetlu poetiku ’68. godine. Na mene je svojevremeno ostavio jak utisak. Ne znam kakav utisak ostavlja sada, nisam ga gledao sigurno jedno pola veka, ali sećam se da je to bio moj omiljeni film.
Kako ste u mladosti otkrivali stare filmove? Za mnoge generacije pravo mesto za to bio je Muzej kinoteke.
– Ja sam studirao u Pragu, a tamo smo imali veoma dobro organizovane projekcije i arhivskih i novih filmova. Na fakultetu smo, recimo, petkom imali po četiri ili pet uzastopnih projekcija iz novije svetske produkcije, gledali smo i ono što bioskopska publika nije mogla da vidi. Često su dolazili ugledni reditelji kao gosti, pričali sa studentima, tako da sam imao veoma dobar uvid. Imali smo i arhivske projekcije po temama, novi talas ili neorealizam ili poetski realizam, a predavači istorije filma pravili su posebne cikluse. Tokom studija sam odgledao vrlo veliki broj filmova. Sećam se da smo Srđan Karanović i ja, kao svi mladi ljudi gladni saznanja, obično petkom gledali nekoliko filmova na fakultetu, a onda uveče zajedno išli u bioskop.
Kada danas birate film koji ćete gledati, da li se odlučujete prema žanru, temi ili autoru?
– Postoje žanrovi koje volim. U poslednje vreme stalno gledam vesterne. Utvrdio sam da i Karanović sedi kod kuće i gleda vesterne. To je nešto za sva vremena, mislim na klasične vesterne, dakle na filmove Džona Forda, Hauarda Hoksa... Volim da gledam i neke serije. Shvatio sam da su poslednjih godina na mesto veoma značajnih filmova došle televizijske serije rađene ambiciozno i veoma dobro i u produkcijskom i u autorskom smislu. Pojedine su postale prava umetnička dela, za razliku od ranijih. Pratim redovno i Festival autorskog filma, koji uvek ima veoma dobre naslove, kao što je ove godine, na primer, izuzetan film Kena Louča Ja, Danijel Blejk.
Festivali već duže vreme poklanjaju pažnju nacionalnim kinematografijama. Da li vi imate neku omiljenu?
– Ja sam otišao svojevremeno u Prag radi čehoslovačkog filma. U to vreme značajni autori bili su ne samo Miloš Forman i Jirži Mencel nego i Jan Njemec, Evald Šorm i Vjera Hitilova. To su bili vrlo značajni autori češkog filma. Iz tog doba stavio bih na svoju listu jedan izuzetan film – Njemecove Mučenike ljubavi. To su tri priče na temu kako ljubav može da uništi čoveka, ali vrlo lepo urađene, u kafkijanskom žanru i stilu. To je veoma lep film, a apsolutno nepoznat ovde. Ne znam da li će Kinoteka uspeti da ga se dokopa.
Zašto niste uvrstili neki srpski ili jugoslovenski film?
– Nisam uključivao domaću kinematografiju jer ne bih želeo da rangiram svoje kolege i prijatelje, da nekoga stavim, a nekoga ne – to sam odmah isključio. Na listi su, kao što sam već rekao, samo filmovi koji nemaju veze sa mnom, a filmovi mojih kolega i te kako imaju veze sa mnom.
Da li vam se filmski ukus promenio tokom godina?
– Pa, jeste. Sigurno. Ono što se najviše promenilo je zanimanje za novitete. Jednostavno nisam više tako napaljen da nešto što je novitet eventualno i primenim. Naprotiv, prilično sam zatvoren u svom načinu izražavanja. Mislim da je i normalno da ljudi do izvesne mere lutaju, istražuju, a onda počnu da se produbljuju unutar sebe. Ja se poslednjih decenija zapravo bavim svojim unutrašnjim svetom. Nebitno je u kakvoj se formi ili žanru to izražava, da li je to komedija ili drama, jednostavno – ja se bavim sobom.
Deset filmova koji su uticali na mene:
1. RAŠOMON (Kurosava), zbog svoje savršene strukture
2. TO BE OR NOT TO BE (Ljubič), kao sublimat srednjeevropske civilizacije
3. STAZE SLAVE (Kjubrik), najbolje kadrirani film i istoriji kinematografije
4. SAMURAJ (Melvil), najbolji američki film napravljen u Evropi
5. SENKE (Kasavetis), najbolji evropski film napravljen u Americi
6. NEKI TO VOLE VRUĆE (Vajlder), apsolutno najduhovitiji film koji sam ikada video
7. BAD TIMING (Reg), najbolje organizovano filmsko vreme
8. LjUBAVI JEDNE PLAVUŠE (Forman), najlepši film nastao u Istočnoj Evropi
9. ŠAJNING (Kjubrik), stilski najčistiji film napetosti
10. PROZOR U DVORIŠTE (Hičkok), zbog svoje neverovatne lakoće
