Priča koju pratimo u filmu je provokativna i maštovita. ''Mladi 'gladni' su najveća nada čovečanstva za preživljavanje'' je poruka ovog uzbudljivog filma.
Izuzetno inteligentan britanski triler od škotskog reditellja Kolma Mekartija, autora TV serija Doctor Who, Sherlock i Peaky Blinders udahnjuje novi život horor žanru, koristeći poznati strah od zombija, apokalipse i čudovišne dece i zapliće na iznenadjujuće načine.
Film počinje na dezorijentisan način. Devojčica se u zatvorskoj ćeliji smešta u invalidska kolica i čeka naoružane stražare. Ta devojčica je Melani (zapanjujuća debitantkinja Senia Nanua), jedna od nekoliko slične dece čije zatvaranje izgleda neobjašnjivo – dok jedno od njih ne pokuša da ugrize za ruku jednog od uiformisanih čuvara Edija Parksa. On je zaražen, ali delimično otporan na zombi kugu koju šire ta deca i koja hara svetom, pa sada drže decu zatvorenu kao ključ za moguće pronalaženje leka.
Dr. Kerolajn Koldvel (Glenn Close) vidi tu decu samo kao pokusne kuniće, a psiholog Helen Džastino veruje u njihovu iskonsku humanost i čita im grčke mitove. Kad je laboratorija opsednuta zombima i primorani su da beže prema Londonu, dolazi do izražaja prava Melanina narav u koju su takođe sumnjali.
Scenarista Majk Keri počinje priču ocrtavajući pojedine likove, a ne sve u okviru izraza ''ljudska banda'', da bi razvio narativnost. U fokusu jeste grupa, ali postoji i međusobna dinamika, njihova sumnja dok se kreću kroz zapuštenu vegetaciju, o stadijumu otrova u gljivama i sl... Postoji tanka crta između ambivalentnog stava u filmu prema infekciji koja je inkapsulirana u Melaninom prelasku iz dečije nevinosti, borbi za opstanak i gotovo narkomanske zavisnosti. Scene sa Melani su u stilu Hanibala Lektora, apsurdna kombinacija horora i patosa. Inače scene sa ostalima iz grupe podsećaju na plemensko uređenje (kao u Lord of the Flies).
Neobična vizija londonskog tornja obraslog u ogromno lišće je samo jedan od zapanjujućih prizora scenografije koji će podsetiti na Reja Bredberija. A ni sam reditelj Mekarti se ne ustručava da se ugleda na svoje filmske prethodnike kao Džordž A. Romero sa prizorima izgladnelih koji razbacuju smeće po okolini. Ipak oni u svom žanru idu napred i ne povlače se u prošlost. Tome dobrinosi i muzika Kristobala Tapia de Vera koji koristi ljudske glasove da bi napravio neobične zvukove koji se integrišu u film.
Glumačke kreacije su takođe snažne, Artertonova je odgovorila na izazov svoje najbolje uloge, Glen Klouz je čelično odlučna, možda malo krhkija, a Pedi Konsidin ubedljiv u ulozi glupog vojnika u izgubljenoj bitci. Što se tiče Nanue, čeka je svetla budućnost zvezde u usponu, koja se više nego dobro drži u društvu iskusnih glumaca i privlači naše simpatije i pored toga što njeno prisustvo donosi haos i konfuziju.
Reditelj Mekarti napravio je značajan korak od njegovog rediteljskog debija Outcast iz 2010. i napravio film takvog žanra kakav treba da se pravi u Ujedinjenom kraljevstvu: provokativan, imaginativan i bez straha da će upasti do guše u kompleksan i izazovan materijal.
