Koscenaristkinja Staša Bajac me je pozvala još pre par godina sa idejom za kratki film. Ispričala mi je tu priču od deset minuta, što je praktično prvih deset minuta filma, gde žena na kraju nestaje, a ja sam uveče nastavio da razmišljam o tom mužu koji ostaje, šta se s njim dešava, i ujutru shvatio da je to priča za dugometražni film. Tih deset minuta koje je ona tad zamislila su identični sa prvih deset minuta filma. Onda sam ja nastavio da razmišljam dalje, spojio sa nekom svojom starom idejom, ali srž je u toj ideji za kratki film.
Nama je na radionicama bilo najbitnije da vidimo šta se razume šta se ne razume, šta je suviše lokalno. Na Script station radionicu u Berlinu su nas pozvali dok smo imali samo tritment, dali su nam dve nedelje da napišemo prvu ruku scenarija, tako da smo mi već sa tom prvom rukom imali glumce sa talent kampusa sa kojima smo vežbali. Odmah sam imao sugestije za svaki sporedni lik, radio sam sa glumcima iz celog sveta i to mi je bilo najbitnije. Naš scenario je vođen likovima, zato su nas i izabrali za rad sa glumcima, zbog bogatih preciznih likova, to je vrsta psihološkog nijansiranja koja nije zastupljena u našem filmu. Naši filmovi se više bave spoljnim socio-političkim temama pa se preko toga dolazi do unutrašnjeg stanja lika. Mi smo od toga krenuli i imali vrlo jasan odnos šta mi govorimo politički, ali politika je u službi priče, a ne obrnuto. Mislim da su ljudi na to najviše reagovali, na to što je drugačije. Svi su se oduševili jer nikad ovako nešto nisu dobili iz bivše Jugoslavije, u jednom momentu su nas zvali sa svih strana, svi su hteli da rade s nama, delovalo je kao da će to da bude jedna velika koprodukcija. Onda kad su fondovi krenuli da čitaju scenario, poprilično su bili nesigurni, brinuli su da je prekomplikovano za prvi film, previše apstraktno, da li ja to mogu rediteljski da izvučem, da li je isuviše na odnosu i atmosferi a ne na samom zapletu... Tako da smo na kraju radili sa mnogo manjim budžetom nego što je trebalo. Eto, Holandija je prva dala pare, pre Srbije, jer naš fond u tom trenutku nije radio dve godine, možda bi se film i ranije desio da nije bilo te rupe.
Već se menja. Ove godine je veći budžet, a i konačno imamo upravnika filmskog centra, jako je bitno da postoji jedna osoba na čelu. Boban Jevtić se stvarno potrudio oko nas, i da nas predstavi u Berlinu i organizuje sve, da pošalje što više članova ekipe... Po prvi put se osećam da sarađujem sa tim nečim što se zove država i da se konačno nazire neka struktura. Ono što i dalje nedostaje je novac.
Klasni odnosi, porodica, odnos prema tradiciji, to je nešto naše. Bilo je zanimljivo kad smo radili na radionici sa glumcima, svi su pročitali scenario i onda smo ih pitali šta je za njih osnovna tema filma. Indus kaže to je film o porodici i porodičnim vrednostima, Austrijanka kaže da je o klasnoj segregaciji, Belgijanke kažu da je egzistencijalistički film, Amerikanac kaže da je o bračnim problemima. Sve to jeste ovaj film, ali je zanimljivo kako kontekst iz koga neko dolazi utiče na doživljaj filma. Film Razvod na primer je usko koncentrisan na Iran i njihova pravila koja niko ne razume, ali nije ni bitno da se razume jer su likovi toliko precizni, slojeviti i konkretni, da time postaju univerzalni. Što je preciznije, to više postaje univerzalnije, opšte teme vuku u neku opštost, nezanimljivost. Znači što je to više Beograd, više je i Berlin i Brisel i Njujork... Zanimljivo je da su ljudi iz Južne Amerike vrlo snažno reagovali, producenti iz Brazila su nam rekli kako film deluje kao da može da se dešava u Sao Paolu. Te lokalne stvari su izgleda obrnule krug i postale univerzalne.
Ja stojim iza filma sto posto, to je ono što sam hteo da napravim. Zanimaju me i loše stvari koje će neko da kaže, nisam nesiguran ni oko čega pa da to može da me povredi, jedva čekam da film krene po bioskopima i da čujem reakcije. Ovo je vrlo naše, i neke stvari koje su naša svakodnevnica nikad ne vidimo na filmu. Zanima me i ta igra sa žanrom, ima neki zaplet koji je kao triler, a ustvari je potpuno psihološka drama, baš me zanima kako će ljudi reagovati na to.
Bilo je nekog nepoverenja da je prekopleksno za prvi film, previše likova, previše lokacija, to će da se raspline, neće imati nit, izgubiće se tenzija, da li može da se izvede da vizuelno izgleda kako želite s malim budžetom... Jedan naš prijatelj producent je rekao da nam niko neće verovati koliko je koštao film, misliće svi da lažemo da je koštao tako malo. Pohvalno je da smo uspeli da prenebregnemo budžetska ograničenja i da film izgleda baš onako kako smo hteli. Jedino je možda bilo dilema oko kraja.
Tako sam i hteo, kraj koji je neka vrsta ogledala u koje svako može da upiše nešto svoje i da ga baš to isprovocira. Daglas Sirk ima te specifične krajeve, lažne hepi endove, gde sve deluje kao da se rešilo, ali osećamo da nešto nije u redu. Negde sam ka tome išao, nisam hteo patos, hteo sam da se kraj emotivno spusti, gotovo da se ohladi, da bi izazvao emotivnu reakciju, da ljudi ne bi stavili tačku kad se film završi nego da nastavi da živi u gledaocima.
Ja sam već tri kratka filma radio sa njim, on je glumac koga poznajem kao svoj dlan, sa kojim uživam da radim i koji je ovde potpuno neiskorišćen. Meni je baš ta njegova fizikalnost zanimljiva, kao neka maska jedne suptilne, kompleksne i emotivne osobe. Kad neko napravi neki mali proboj, neko na primer da šansu mladoj glumici da glumi ludu narkomanku žrtvu silovanja, ona će do kraja karijere da glumi takve uloge. Koliko je Miri Karanović, jednoj od naših najboljih glumica koja je toliko radila, trebalo da pobegne od Petrije i takvih uloga...
Mesec dana pre snimanja smo krenuli sa probama, kostimske probe su mi bile jako bitne, vežbali smo kako hodaju, ko su ti ljudi... To je jako bitno, kako oni hodaju, film je to, telo u pokretu. Sam scenario nismo toliko radili, nego likove i kontekste, kako pričaju, koja je gestikulacija, improvizovali smo, sam scenario se radi tek u procesu snimanja. Više volim prve dublove, većina najkomplikovanijih i najeksplozivnijih glumačkih scena su prvi dublovi, jer je toliko već urađeno na probama da u trenutku kad počne da se snima glumci mogu da se puste i budu autentični.
To je Stašina zasluga, ona piše jako dobre replike. Nas dvoje kad pišemo mi odigramo scene, zamišljamo konkretne ljude koje znamo i pišemo iz njih. Dijalog je skoro isti kao u scenariju, vrlo malo je dodavano. Staša i ja smo najbolji drugari iz gimnazije i volim s njom da radim, da imam drugu vizuru, dva različita oka su pametnija kao i dva uha. Ja verujem u scenariste, ne bih imao problem ni da dobijem tuđ scenario da radim, ljudi misle da to onda nije autorski film, ali to je glupost.
Mislim kolektivno, ovo je film da se gleda u društvu. Ja na Vlažnost gledam kao na neku vrstu roud muvija u Beogradu i mislim da je to bolje gledati u masi. Ljudi se smeju na najrazličitije stvari, na primer na neke privatne fore na koje se drugi ne bi smejali, meni je to uzbudljivo. Mislim da je drugi i treći put bolje gledati kod kuće, volim filmove koji su za više gledanja a ne za jedno. Ja sam pravio film za bioskope i mislim da ovo nije neka vrsta umetničkog zatvorenog filma za mali broj gledalaca, nismo ga tako ni pravili, a ni po dosadašnjim reakcijama ga drugi tako ne doživljavaju. Uglavnom su ljudi govorili da je ovo arthaus, ali bioskopski.
Ne razumem te marketinške termine, koja je ciljna grupa... Svako koga zanima ta tema je moja publika. Mislim da će se najviše povezati neki ljudi te generacije koja je počela zrele živote posle petog oktobra, ali opet, ima dosta stvari koje su uzbudljive kad nisi deo te generacije pa posmatraš sa strane. To nije moja generacija ali ja sam o njima napravio film, zato mi je teško da odgovorim na ovo. Svako zna ove ljude na neki način, ipak je to Beograd danas, Srbija danas. Ili si ti neko ko se identifikuje, ili je to neko koga znaš, tvoj komšija, vidiš te ljude sa svog prozora. Film je voajerizam, to je ono što je najzanimljivije, kad nešto ne znaš da se potpuno pustiš u to. Ako je lik živ, precizan, konkretan, sasvim možeš da se poistovetiš, da nađeš neku vezu.
Bilo je dosta očekivanja, i mislim da su ljudi srećni što su im se ispunila ta očekivanja. Bilo je emotivno, euforično, i posebno mi je značila reakcija mog profesora Šijana. Neki ljudi su bili zatečeni, nisu hteli ni da pričaju, a vidim da su bili emotivno potrešeni.
: Imamo dosta ponuda, festivalski život mu je zagarantovan, ali rekao bih i bioskopski. Sad će sve da krene na Berlinalu, koji je pored Kana i Venecije jedan od najvažnijih festivala gde dolaze i selektori drugih festivala, pa ćemo da vidimo.
